Велики Четвртак је један од дана Страсне (страдалне) седмице у којима се Црква молитвено сећа догађаја Господњег, Његовог драговољног страдања. Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак, одржао Тајну вечеру. Господ Исус Христос је тада установио Свету Тајну Причешћа, (Евхаристије, Литургије) уз речи: “Узмите, једите; ово је Тело Моје.” и “Пијте из ње сви; Јер ово је Крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова” (Мт 26, 26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

По прочитаном Јеванђељу Епископ се сабранима обратио својом надахнутом беседом у којој је рекао: У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Бог, браћо и сестре!

Јеванђеље које смо чули говори нам о многим догађајима који су се збили пре распећа Христовог на Голготи. Сви ови догађаји које смо чули су се догодили ради нас и ради нашег спасења. Господ праведни Бог није страдао због својих, већ због наших грехова. Да нам Бог опрости грехове и да нас поново врати у стање у којем смо били док нисмо згрешили. Сваки грех је удаљавање од Бога.

Дакле, ово Јеванђеље нам препричава неколико догађаја које је Спаситељ учинио на данашњи дан. Чули смо, пре свега, како је једна жена веома грешна осетила свој грех и осетила жељу и потребу да приђе ономе који може опраштати грехе, а то је Бог, браћо и сестре. Она је узела скупоцено миро и помазала Христа, сузама прала његове ноге и косом својом отирала. Зар то, браћо и сестре, није право смирење? Није прави осећај и пример и поука нама да и ми желимо да тражимо и молимо да се сретнемо са Богом. Ако се човек не сретне са Богом не може бити ни спасен. Зато су сусрети у нашем земаљском животу итекако важни. Шта тек можемо рећи за сусрет човека са Богом?

Овде бих се мало задржао на два догађаја из данашњег Јеванђеља, које смо чули. Прво о умивању ногу апостолима од стране Господа Исуса Христа. Чули смо да када су Христос и апостоли били за трпезом у једном тренутку сам Господ устао и прао ноге апостолима. Апостол Петар каже Господу да му неће опрати ноге. Он није разумео шта је Господ тиме хтео. Господ му каже да због тога неће имати удела са њим. Тада Петар каже да му онда мора прати и руке и главу и цело тело. Господ каже онда: „Чистоме је све чисто, само ноге треба да му се оперу“. Браћо и сестре, овде заиста Господ наш Исус Христос показује право смирење, Господар неба и земље свом створењу пере ноге. Зар то није највише смирење? Када је то рекао апостол Петар, а вероватно и други апостоли, они су се просто збунили, исто као што бисмо и ми то урадили. Да би их Господ охрабрио, рекао им је: „Ви мене зовете Учитељем и Господом, ја то јесам“ и додаје „ако сам ја ваш Господ и Учитељ и ако као такав перем ваше ноге, ви сте дужни да једни другима перете ноге“. Другим речима, дужни сте да се и ви смиравате.

Дакле, у овом чину Господ је показао смирење. Шта је смирење, браћо и сестре? То је божанска врлина која стоји насупрот ђаволске гордости. Смирење је, како кажу Свети оци, одсуство наде на себе, односно уздања, не у себе, него у Бога. Смирење се састоји у томе да се у свему надаш, не на себе брате и сестро, него на Бога, као и да себе сматраш грешнијим, па и горим од других.

Ми често не разумемо истинско смирење. Шта то значи смирити себе и сматрати себе горим од других? Ако бисмо били искрени и признали, схватили бисмо да нисмо начисто са тим. Уместо да се смирујемо, ми се, речима Отаца, бавимо смиренослављем. Шта то значи? Смиренославље, које је доста распрострањено, значи да је човек смирен само на речима. Заправо, ми се не осећамо смиренима. Када човек има смиренославље, он у ствари, несвесно слави своје несмирење. Такав човек себе не сматра горим од других. Увек жели да каже да јесте гори, да јесте најгрешнији, али само на речима. Усуђејем се рећи да показујемо лажно смирење. Такво смирење има потребу да се покаже другачијим него што јесте.

Рекох да је смирење божанска врлина. Христос због тога каже: „Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу своме, и наћи ћете покој душама својим“. Шта то значи што Господ каже да се учимо од њега. Другим речима, Господ поручује да немамо другог учитеља, чак ни анђеле.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Смирење је темељ свих осталих врлина. Ако нам је темељ јак и на таквом темељу зидамо остале хришћанске врлине, заиста ће нас Бог спасити и помиловати. Бог ће нам опростити грехе.

На данашњи дан Господ је установио Свету Тајну Причешћа, Свету Литургију. У томе је слава овога дана. На ту Свету трпезу Господ је ставио јело које Адам у рају, нажалост, није јео и које нико од људи није окусио до апостола, то јест када је Господ установио Свету тајну Причешћа. Господ је на трпезу поставио себе. Та се трпеза никада не склања и увек је пред нама. Зато је рекао: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни“, што се односи на оне који се причешћују. Причешће није само символика, већ истинито Тело и истинита Крв Христова. Не треба се причешћивати зато што се ваља, већ зато што је обавезно. Не треба се причешћивати зато што су се наши стари причешћивали, већ зато што је то неопходно за нас. Ми кроз причешће самог Бога уносимо у себе. Ми се на тај начин најприсније сједињујемо са Богом. Баш зато што је Господ све то рекао и дао, ако се не хранимо Телом и Крвљу Христовом, бићемо стално гладни. Када човек не једе земаљски хлеб, онда умире, а шта тек можемо рећи за Небески Хлеб?

Нека нам Господ помогне да заиста осећамо овај догађај који се збио пре више од 2000 година као да се данас догађа. Нека нам Господ помогне да останемо уз њега, да га не издамо као што је то учинио Јуда. Ова жена коју Јеванђеље спомиње купује најскупоценије миро, јер зна кога помазује, а Јуда смишља цену. Шта је било са Јудом знамо, исто као што знамо и за ову жену, јер јој је Господ рекао да га припрема за погреб. Где год се буде проповедало ово Јеванђеље, казиваће се о њеном делу. Јуда се није покајао. То нас све наводи да је нама потребно покајање да бисмо се спасили. Бог вас благословио!

На Велики четвртак када се богослужбено обележава један од најзначајнијих догађаја у страсној седмици, Тајна Вечера, издаја, хапшење и суђење Господу Исусу Христу, почетак вечерњег сабрања означен је клепањем.

По древном обичају на Велики четвртак у послеподневним сатима служи се велико бденије односно јутрење са читањем дванаест Јеванђеља о страдању Христовом. Тако је и у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу служено бденије коме је присуствовало мноштво верног народа. У току Великог бденија Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован са братством Саборне цркве читао је Јеванђеља о страдању Христовом и изнео Часни Крст Господњи, коме су се сви на крају богослужења поклонили.

Инфо служба Епархије шумадијске