За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су вероучитељ Стефан Радисављевић и Владан Степовић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом у којој је, између осталог, истакао да би човек, а тим пре сваки хришћанин живео у Богу и по Богу, он треба да се труди да живи по Јеванђељу или да бар неколико заповести Божијих примењује на себи и ако то чини биће спашен. Једне од тих заповести су оне основне заповести Божије које кажу да љубимо Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом и да љубимо другога као себе самога. Колики је значај управо ових заповести Божијих, сам је Господ Христос рекао да о овим двема заповестима виси сав закон и пророци.

Ако љубимо Бога онда ћемо волети и све што је Божанско, онда ћемо волети и сву творевину коју је Бог створио, а тим пре волети и човека као икону и слику Божију. Ко воли Бога он заиста себе предаје Богу. А кад човек себе преда Богу, Бог му даје силе, моћи и снаге. Бог му све даје. Прво да испуни Јеванђеље, а кад човек испуњава Јеванђеље он заиста осећа радост у себи, што нам Господ у данашњем Светом Јеванђељу говори у једном од блаженстава где на крају каже: “Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небу”. Дакле, што год будемо учинили за добро у нашем животу према Богу и према човеку добићемо награду. То је сам Господ рекао, а Он што је сам рекао то се све испуњава. Зато је и речено да неће ни небо ни земља проћи, док се све не испуни у Јеванђељу.

Кад човек воли Бога онда он и осећа присуство Бога. У све то долазимо кроз веру. Зато је вера најважнији чинилац у нашем животу. Ако имамо веру онда знамо зашто постојимо и шта са нама бива у овом свету, а знамо и шта ће бити и у ономе свету. Зашто кажемо вером, јер како кажу Свети оци, њоме усељавамо Бога у себе. Онај који не воли Бога он не воли ништа што је Божије. Тако се човек заварава, па каже да воли Бога, али не воли онога човека који је поред њега. То је обмана. Ту нема праве вере. Ту нема љубави ни према Богу ни према човеку. И за то нам Јеванђеље даје одговор. Зато пита Јеванђелист Јован – како можемо да волимо Бога кога не видимо својим телесним очима, а да мрзимо човека кога видимо поред себе? Како? Ми Бога доживљавамо онолико колико у њега верујемо и колико Њега осећамо у себи. Бог је свеприсутан, свезнајући и свевидећи. И кад смо у радости и кад смо у тузи треба да се сећамо Бога, да будемо са Богом.

Поред ових двеју заповести (да љубимо Бога и човека) човек би требао да се потруди и за још једну заповест Божију – “И како хоћете да Вама чине људи, онако и ви чините њима”. Другим речима Бог каже човеку – “Шта чиниш према човеку, то чини и према мени!” Или – “Како чиниш човеку то чиниш и према Богу”. Ми до Бога долазимо преко другога, преко човека. А и до човека долазимо само преко Бога. То је та љубав која је непролазна. То је та љубав која везује човека са Богом и једне са другима. Ако се удубимо у ове Христове речи – “И како хоћете да Вама чине људи, онако и ви чините њима”, можемо слободно рећи да је у њима изложено цело Свето Јеванђеље. Ако следујемо и ако се трудимо да испунимо ове Христове речи, онда ћемо тако да решимо све наше проблеме. И оне које имамо са самим собом и оне које имамо са другима. Онда нећемо моћи да кривимо друге што ми нисмо бољи. Ако ми будемо бољи, онда ће и они који буду поред нас бити бољи. Ако ми покажемо веру у делима својим, онда ће се и други трудити да покажу веру у делима својим. То је једини пут и начин како да остваримо Царство небеско, који је наш императив. Наше је да заслужимо Царство Божије. Али Њега (царство) треба да имамо прво у себи. Шта је Царство Божије? То је Бог наш Исус Христос. Царство Небеско је тамо где је Христос. Ако је Христос у нама и ми у Христу онда ми и сада можемо да осетимо Царство Божије. Ако нема Бога у срцима нашим онда нема ни Царства Небеског и неће га ни бити, јер где ћемо га наћи ако га прво не нађемо у себи. Тамо где је Христос, тамо је Царство Небеско, тамо је радост.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Кроз ове заповести можемо видети како смртан, огреховљен човек може да постане светитељ. Христос је тај који је узео грехе наше на себе, само ми треба да будемо свесни да треба да дамо уздарје управо због тога што је Господ узео грехе наше на себе и очистио нас. А чиме да узвратимо Господу што је узео грехе наше на себе? Вером, надом, љубављу, милосрђем.

Све је то чинио и у себи примењивао Свети Стефан Пиперски кога данас наша Црква и ми славимо. Човек који је имао тело као и ми, слабости као и ми, али се трудио да воли Бога и све што је Божије. Зато је био сав саткан од вере, љубави и од милосрђа. И заиста Бог га је као таквог, наградио тако што је његово тело сачувао као нетрулежно. И данас благодат Светога духа дејствује и чудотвори кроз мошти Светога Стефана у Пиперском манастиру у Црној Гори.

Дакле, идеал светитељства није толико удаљен од нас, само под условом, да се одрекнемо себе, да узмемо крст и да идемо за Богом. Тако је то чинио и Свети Стефан коме се молимо да помогне нама и народу у Црној Гори да дођу до мира, истине, братољубља и Христољубља.

После Свете Божанствене Литургије, Владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у бресничкој светињи.

Владан Степовић