Након прочитаног Јеванђелског зачала, Преосвећени Владика изговорио је опроштајну беседу и том приликом рекао да смо се данас сабрали око одра драге нам покојнице Љиље, сабрали смо се како би се помолили Господу за спасење њене душе, а у исто време да се помолимо Богу да пошаље утеху њеној породици због, по нашој људској логици, прераног растанка.

“Сваки растанак је болан, поготово ако нам односи наше миле и драге, јер са тим растанком нам односи и један део нас, односно део наше љубави коју смо гајили са вољеном особом. Често пута речи су бледе, а језик осиромашен да искаже то осећање бола и растанка, и једино у оваквим приликама може нам помоћи вера у Бога и у загробни живот, односно да верујемо свему ономе што је Господ казао, а Он је рекао, да ко и умре ако верује да ће васкрснути. То и јесте наша вера, то и јесте наш Символ вере који исповедамо и кажемо: “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. То и јесте вера наша и нада наша да је овоземаљска смрт само прелаз из овога у онај вечни живот, у Живот у коме нема бола ни туге, ни патње. И то је вера наша да ћемо се на оном свету срести са нашим милим и драгим покојницима. У све ово уверавају нас речи самог Господа Христа који је казао: “Заиста, заиста вам кажем, ко одржи реч моју неће видети смрти вавек”. Наше призвање је не само да држимо реч Божију, него да сачувамо реч Христову у свом срцу, у свом сећању и своме животу. И смрт таквог човека биће таква да он неће познати мрак смрти, неће познати тајну смрти.

Све док се молимо за наше покојнике ми их чувамо од заборава, и кроз молитву, што је посебно најважније, ми разговарамо са њима. Зато нема тог гроба који може да прекине љубав мајке, наше Љиље према својој деци, унуцима и своме мужу. Наша Љиља не само да је носила свој животни крст као мајка, него је носила животни крст свога мужа, нашег доброг Жике, јер је сигурно због његовог положаја и обавеза као и његовог труда и себе давања за добро сваког житеља Општине сопотске, Љиљана је сигурно морала да у појединим приликама преузме на себе улогу не само мајке него и улогу оца. Али је Љиља то свесно и савесно прихватила и носила, јер је знала да тако помаже не само своме мужу него и Жикиној љубави и жртви коју Жика даје према грађанима Сопота. Стога и ми чувајмо љубав према нашим покојницима и молимо се и чинимо добра дела за душу нашег покојника. То је оно чиме највише можемо помоћи, и то је оно што ће највише радовати и нашу Љиљу у ономе свету када види да је нисмо заборавили када се молимо за њену душу”.

Након молитвеног испраћаја, трудом и љубављу породице Милосављевић за све присутне уприличен је ручак за покој душе уснуле Љиљане.

вероучитељ Бојан Миленовић