За певницом је појао г. Страхиња Савковић, а чтецирали су вероучитељ Стефан Радисављевић и Владан Степовић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован се обратио верном народу надахњујућом беседом у којој је, између осталог, нагласио да Црква данашњим празником хоће да подсети своје вернике на значај Христовог васкрсења. Црква жели овим богослужењем да нагласи да ми православни хришћани не би требало да се сећамо тог највећег празника календарски само од Васкрса до Васкрса (само за Васкрс), него да се потрудимо да доживљај Васкрса буде непрекидно и непрестано у нама. Јер Васкрсење Христово треба да у нама улива радост и да се радујемо што је Христос својом смрћу уништио смрт. Што су грех и смрт побеђени и да ћемо са том вером и надом и ми васкрснути у своје време, тј. ако са Христом умиремо и да са Христом ми у ствари и васкрсавамо. То је вера православна, вера у Васкрсење, вера у живот после овога живота. То би требао да буде и смисао овог нашег овоземаљског живота, да је наш прави живот онај живот горе.

То не значи да ми треба да занемариво овај наш живот овде (у коме живимо). Не, треба да га живимо достојно човека Божјега. Јер овим животом ми ,,зарађујемо” или губимо живот вечни, зависно од тога у чему се састоји наш живот овде и да ли смо уопште пронашли смисао живота. У овом времену у коме живимо се све више губи смисао живота и зато човек лута. Човек који изгуби смисао живота он губи и циљ. Он не зна где му је циљ. Онај који не зна где му је циљ он лута. Наш циљ је задобијање вечног живота и он започиње овде на овој земљи и у овом времену у коме нас је Бог створио а који се остварује у вечности. Онај који размишља другачије не труди се да се исправи и буни се када му неко каже да лута мислећи да је на правом путу. То је оно што је важно, да не смемо да изгубимо смисао живота, а смисао се неће изгубити и ми ћемо га наћи ако живимо Христом, ако живимо Јеванђељем, ако живимо Црквом и слушањем шта нам то говори Господ, Јеванђеље и Црква. Ако се човек не опредељује за прави циљ он све губи.

Васкрс (о коме смо слушали у нашим богослужењима у протеклих 40 дана) није само празник. Он је празник над празницима. Празник од кога су настали сви празници. Он је наш идентитет и наше опредељење (за које смо се определили). Зато смо ми Христоваскрсни народ (како то кажу неки нашу Свети Оци) и Христоваскрсна Црква, јер верујемо у Васкрсење.

Доживљај празника Васкрса је јединствен за све хришћане широм целе васељење – Тамо где сунце излази и тамо где сунце залази (како исто кажу неки Свети Оци). Ми у васкрсењу Христовом прослављамо догађај над догађајима, а то је Христов прелазак из смрти у живот. Кроз тај догађај ми славимо нашу веру и нашу наду да ћемо и ми Христовим путем Васкрсења, Њиме и у Њему, путем победе живота над смрћу кроз тај пут добити вечно блаженство и вечну радост. Зато Васкрсење Христово треба непрестано да доживљавамо у себи, да би та радост могла да надвлада наше невоље, патње, туге, болести.

Радости нема без ближњег, без заједнице оних које волимо. Зато је наша радост и у смрти, јер ми верујемо и радујемо се што ћемо када пођемо са овога света срести наше претке, родитеље и пријатеље. То је наша радост преласка из овога нашег живота у онај непролазни свет. Ми верујемо да ћемо у вечном животу бити са нашим родитељима, са нашом децом, пријатељима и то је радост Васкрса и Христовог васкрсења. Зато треба да се молимо распетом и васкрслом Господу Христу да нам дарује да ту радост имамо у себи и да је стално доживљавамо. На то нас стално подсећа Црква кроз своје богослужење. Зато и јесте Црква одредила да свака недеља буде Васкрс у малом. Тако имамо светитеље који су се стално поздрављали – Радисти моја; или – Христос Васкрсе.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Ми грешимо кад кажемо да недељом не треба ићи у цркву и да не треба бити на богослужењу, јер заправо свака недеља јесте Васкрс у малом. Ми немамо ни једног богослужења у току дана да нас опет то богослужење не подсећа на Васкрс. Да нам стално опет улива у нашу памет да без Васкрсења Христовог не би било смисла ни да живимо. Онда би наш гроб заиста био наша последња станица и зашто би се онда трудили да будемо добри или праведни?

Али није тако. Господ Христос је својим Васкрсењем нама показао да гроб није наша последња станица, него да је то прелаз из овога живота у онај вечни. Зато останимо стално у радости Христовог Васкрсења јер Христово Васкрсење даје смисао нашој вери и ослобађа нас од греха. То ће нам помоћи да се ослободимо своје саможивости, да се ослободимо од своје себичности, а на првом месту да се ослободимо од своје гордости и своје сујете.

Нека нам Господ помогне да и догодине дочекамо Васкрсење Христово и да га славимо са још већом радости у нади да ћемо победити све наше невоље које нас сналазе. Да ћемо победити све наше болести, туге и да ће нас Господ зарадовати бољим животом. А наш живот ће бити бољи тек онда кад победимо себе. Да победимо себе, а не да гледамо како да победимо другога. Себе не можемо победити без смирења, без вере у Бога и вере у Васкрсење.

После Свете Божанствене Литургије, Владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у Бресничкој светињи.

Владан Степовић