Чтецирали су др Марко Петровић, вероучитељ Марко Гаљак и богослов Василије Тешић.

По прочитаном јеванђељу по Јовану где Господ говори о вери у Његову реч, и о томе да верујући, човек, прелази из смрти у живот, Преосвећени Владика Јован је верном народу истакао значај помињања упокојених на Литургији:

“Браћо и сестре православна Црква је данашњи дан установила да се посебно сећамо наших покојника. На данашњи дан, Задушнице, Црква посебно позива своје живе чланове да литургијски, молитвено, не забораве своје претке, своје миле, и своје драге. Јер молитва је та која браћо и сестре своди Бога на земљу. Молитва је та којом ми се уносимо на небо. И зато у Светом Писму је записано речи Христове које кажу: Бог није Бог мртвих него живих, јер су у Њему сви живи. Зато света Црква Православна чврсто верује у ову непобитну истину, да се живот не прекида смрћу. Иако тело, као што ми видимо свакодневно, када присуствујемо опелима и сахранама, је саздано од земље оно се и враћа у земљу, видимо на оној предивној молитви на опелима и парастосима: “Земља си и у земљу ћеш отићи”.

Али они који су умрли у Христу, са вером у Христа они ће и васкрснути. Васкрснуће и они који не верују у Христа, али они који су живели вером у овом животу, они ће васкрснути за живот вечни. То јест, за живот са Богом. Како би наш народ рекао васкрснуће да живе у Рају. И други ће васкрснути, али њихово васкрсење неће бити на радост, што ће живети са Богом, него ће њихов живот бити живот у тами. Човек док је жив на овом свету, или живи у светлости или у мраку. Ако живи у Христу или са Христом, он је у светлости Христовој. Ако живи по Јеванђељу он је опет у светлости Јеванђеља, а тамо где је светлост Христова тамо заиста не може да приступи никаква тама. Тамо где нема Христа, и не живимо Христом, онда ми живимо у тами. И зато човек у овоме свету зна циљ и смисао живота, или је изгубио смисао свог живота, и онда како би рекао наш народ, тумара. Није сигуран на шта ће да згази. Али када светлост Христова се појави, тама ђавоља нестаје. И зато браћо и сестре, док човек сам по себи, са својим осећањем, и својом бесмртном душом наставља да живи, то је вера наша. Зато праведници су се радовали смрти. Његова је радост била што ће бити са Господом. Радовали су се што ће се срести са светима Божијим, и са онима које је волео у овом животу. Како да не буде радост? Како да се не радујемо особи коју нисмо видели а треба да се сретнемо са њом, ми живимо за тај дан, када ћемо ту особу да сретнемо, да је загрлимо у Духу Божијем. Зато су праведници са радошћу умирали, јер су знали да смрт није задња станица како нас уче свете оци.

Дакле, наша вера ако није вера у загробни живот, онда је наша вера непотребна у овом животу.Шта ће ми вера за ових педесет или сто година ако се све овде завршава? Али је наша вера у Бога у загробни живот, зато ми читамо на крају Симбола Вере: “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. Овај живот овде нам је дат да њиме започнемо да задобијамо овде живот вечни. И зато све зависи, наше спасење, од тога какав је живот наш био овде. Да ли смо истински исповедали веру Христову, да ли смо живели том вером. Да ли заиста верујемо да Бог постоји, ако верујемо да Бог постоји, ако је Бог вечан, онда је и човек вечан, по Богу, онда ми треба да верујемо да постоји и тај живот вечни. Али ми умиремо, прелазимо, смрт хришћанина, је прелазак из смрти у живот, ми умиремо, али са смрћу не сме да престане општење са нашим покојницима. Не може да настане тај прекид између живих и мртвих, за верујућег не бива, већ се и даље наставља кроз нашу веру, кроз наше молитве, помене. А највише тај однос између живих и мртвих, и тај спомен јесте литургијски.

Ми свештеници када припремамо свете дарове за Литургију, ми узимамо Просфору и говоримо: “У спомен Господа и Спаса нашега Исуса Христа”. Није само у спомен живих, него и у спомен мртвих. Када кажемо: “У спомен Господа и Спаса нашега Исуса Христа”, ми тада исповедамо и она прошла времена, и садашње и будуће време, да све што јесте да то буде у нашем помињању, и зато не смемо да заборавимо тај спомен и са нашим покојницима. Покојници морају да буду присутни у нашој свакодневној молитви, јер када се ми молимо за наше покојнике, и ако се заиста молимо кроз веру, шта ми радимо са тиме? Ми разговарамо кроз молитву, и чувамо их од заборава. Зато је Црква установила да се иде и на гробове, да се чисте, да не зарасту у шибље и у трње како нажалост имамо у нашем народу. Ми никада не знамо кога је од наших покојника Бог прославио. Бог једини и свети зна колико овде има душа чије тело лежи у гробу, али дух и душа нису ту. Они су тамо у руци Господњој. То је важно да ми нашим животом, пожелимо да се нађемо у руци Господњој. И зато кажем да је неопходно, себи и вама, да када год дођете у Цркву, донесите цедуљицу и живих и мртвих, и дајте свештенику да извади частицу. Врло је важно што ће свештеник извадити частицу и помолити се за душу тог покојника.

Постоји један пример: умро је један свети човек, свет је био за време живота, и Бог га је прославио светим животом. Он се јави неком свом свештенику, оче молим те када вршиш проскомидију извади частицу и спомени моје родитеље, а он ће му рећи: оче свети, па ти си светац, шта ти тражиш од мене да се молим за твоје родитеље, па ти се молиш. Он му је рекао: “Да јесте, али веома је значајно да се на земљи не заборави име покојника, и то што вадите частицу.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Треба да осетимо на Литургији, да је са нама Бог, светитељи, наши покојници, а биће ако су у нашим молитвама. Ако их нема у нашим молитвама, како ћеш осетити присуство мајке, оца, мужа, жене? Ти га заборављаш па га се сетиш, како народ каже, од Божића до Васкрса. Ми не смемо да заборавимо у молитвама наше покојнике, да би кроз то задужили наше потомке, да се и нас сећају. Молитва за наше покојнике је уствари жртва за њих. То је принос који ми приносимо Богу. Наше молитве за наше покојнике, и наша добра дела која чинимо за наше покојнике, када дамо нешто за душу оца мајке, ми уствари чинимо жртву. И тиме помажемо о свеопштем Васкрсењу, да се промени њихово стање, јер они не могу ништа да учине за своје спасење, али зато нама живима то је заповест, да не смемо у својим молитвама заборавимо наше покојнике. Да ли су заиста потребне наше молитве за наше преминуле? Јесу, јер са тим молитвама за наше покојнике ми чинимо велико доброчинство њиховим душама и њиховом спасењу. Многих нама блиских људи нема међу нама, оних које волимо, али срце ако је било пуно љубави према нашим покојницима, оно и даље куца. Као што каже да мајчино срце и када не куца, оно живи за своју децу. Срце пуно љубави не може такве да заборави, али ако наш живот није био у љубави, а наш о покојник умре ми га брзо заборавимо. Није било љубави која нас везује, и онда је са овом смрћу престао однос наш. То не сме да буде за хришћанина. На сличан начин као што ми кроз молитву сећамо се наших покојника, на сличан начин и наши покојници, по благодати Божијој, и они гледају и нас из оног света, и моле се за нас.

Зато и ми сабрани у овом светом храму и у овој светој литургији, помињући наше покојнике, молећи се за њихово спасење, ми чинимо добро, и Богоугодно дело за наше покојнике. Зато молимо се за њих, и нека би Господ примио наше данашње молитве, свакодневне, за наше покојнике, да њима дарује Рајско насеље, а нама да дарује и радост у овоме животу, и ако је овај живот тужан више него радостан. Да нама дарује снаге и телесне да останемо и истрајемо у вери, у правој истинској вери, да и ми земаљски живот завршимо са вером у Бога. Зато имате код светих отаца, посебно у Старечнику, када каже кад наш покојник умире, он је несвесном стању, али зато они који су око њега треба непрестано да читају Симбол Вере, до његово издиханија, да би кроз то читање Симбола Вере Господу указали да је тај покојник веровао у Бога и да верује у Васкрсење мртвих. Нека Господ упокоји наше покојнике, да им дарује Царство Вечно, нека им Бог опрости грехове, и наше грехе да опрости и да нам помогне да ојачамо у вери и молитви како за живе тако и за мртве, јер је Господ рекао да пред Богом нема мртвих, сви су пред Богом живи”.

После заамвоне молитве Преосвећени је служио Парастос упокојенима, где је прелио жито које су донели верници. По завршеној Литургији, Његово Преосвештенство је прелио и окадио гробове свештеника, и верника, који чекају васкрсење мртвих и живот будућег века.

ђакон Александар Ђорђевић