На Литургији је одговарао хор “Успења Пресвете Богородице”, хор при Саборном храму у Крагујевцу.

Домаћин овог молитвеног сабрања, парох десимировачки протојереј Дејан Петровић, приложио је свој труд и таленте како би сав сабрани народ, заједно са својим богослужитељима, а вођени својим епископом једнодушно исповедио веру у Свету Тројицу на шта нас је владика и позвао у својој беседи:

“Без Духа Светог не можемо чинити ништа добро, Дух Свети је Тај који нас води, чисти, умудрује и Он је Тај који руководи Црквом која је зато непогрешива. Ми који чинимо Цркву смо грешни, али под вођством Светога Духа успевамо да превазиђемо сва искушења која нас сналазе. Данас прослављамо све Свете, и оне за које знамо и оне за које не знамо. То да ли ми знамо за њих или не је мање битно, битно је да их Бог све познаје као своје. Гледајући у светитеље видимо да је овај свет створен да постане Царство Небеско. Када кажемо сви Свети, морамо знати да се не мисли само на светитеље, него на све нас који смо крштени. Ми смо они који су позвани да буду и постану Свети. Та светост се задобија вером у Свету Тројицу. Јеванђеље је пуно благих вести у којима се ми позивамо на светост, као што су речи Господа нашега Исуса Христа “Будите свети као што је Свет Отац ваш Небески”. Вером задобијамо и постајемо свети по благодати Божијој, а ту светост одржавамо Причешћем. Својим животом светитељи Божији су постали мирис Христов, по речима Светог апостола Павла они су својом вером и својим црквеним животом постали тај миомирис Божији који и ми можемо постати. “Који год Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Небеским”, али се на то додаје “који се Мене одрекне пред људима, одрећићу се и Ја њега пред Оцем Мојим који је на Небесима”. Није довољно да верујемо само духовно, Бог од нас тражи да веру претворимо у дело и да је исповедамо, не на тај начин да се хвалимо како смо ми пуни вере, јер то онда није вера. Дела без вере нису од Бога, али исто тако вера без дела није по Јеванђељу. Веру ћемо најбоље показати тако што другима чинимо оно што бисмо хтели да они чине нама. Крст Христов је и наш, Крст као вертикала и хоризонтала целокупног нашег бића, не само овде него и на небу. Спасење почиње овде, а завршава се у Царству Божијем. Светитељи су плод Дрвета Живота, односно Господа нашега Исуса Христа. Хришћанин је дужан да душом и телом прославља Христа како би се као целина спасао у Христу. Не стидимо се Бога браћо и сестре, да се не би Бог постидео нас! Надајмо се да су прошла та времена када су се људи стидели да исповедају веру у Бога. Зато се молимо Богу и свима Светима да нас заједно са Богородицом руководе кроз живот јер све можемо да победимо вером”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Након Свете Литургије одржана је годишња смотра хорова Епархије шумадијске.

Укупно је било осам хорова, и то:

• хор Свети Сава хор при храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром предвођен оцем Иваном Антонијевићем;
• хор Свети Симеон Мироточиви при Саборном храму у Крагујевцу предвођен професором Маријом Радојевић;
• хор при храму Светих апостола Петра и Павла из Јагодине предвођен професором Љиљаном Милеуснић Марковић;
• хор Светог Димитрија при храму Светог Димитрија у Лазаревцу предвођен оцем Владимиром Стојковићем;
• хор Свети ђакон Авакум при храму Светог Георгија у крагујевачком насељу Шумарице предвођен протиницом Милицом Тешић;
• хор Света Анастасија Српска из Аранђеловца предвођен хоровођом Биљаном Павићевић;
• хор Свети Симеон Богопримац из Смедеревске Паланке предвођен професором Милошем Урошевићем;
• хор Успења Пресвете Богородице при саборном храму Епархије шумадијске у Крагујевцу предвођен протојерејем Драгославом Милованом.

Хорови су посведочили благољепије српског богослужбеног и црквеног појања у свој молитвеној садржајности и музичкој разноликости коју оно поседује. Ово је била прилика да се још једном подсетимо на целокупно духовно богатство и предање наше Свете Цркве те обавезу да овакво предање, очувано пренесемо и на неке будуће нараштаје. Порта храма Свете великомученице Недеље испуњена богослужитељима и верним народом, а на челу са својим епископом пројавили су слику старих српских сабрања када су црквене порте биле центар молитвене, духовне и сваке друге радости.

Передраг Обровић и Василије Тешић