Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.

По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени је на самом почетку нагласио да данас прослављамо Свету Анастасију српску, коју слободно можемо да сматрамо мајком свих Срба и свих Срба светитеља до данашњег дана. Затим је пажњу присутних усмерио на данашње, веома поучно Јеванђење, које задире у дубину нашег срца, нашег ума, нашег смисла живота у овом времену у ком живимо. Оно нам открива једну велику истину, да је Господ наш Исус Христос галилејске рибаре учинио да буду ловци људи, у смислу да сабирају народ у мрежу Христову. Постоје две невидљиве мреже које не видимо телесним очима. Особа која је у Христовој мрежи је спашена, а она која је у мрежи нечастивог пропада, јер тражи истомишљеника, како људи не би веровали у Бога. Ако човеку одузмемо веру у Бога, шта онда остаје? Како каже Свети Јустин Ћелијски, остаје само љуштура, личи на човека, али није човек по дубинни. Човек је само човек, ако је Божији човек и Божијем човеку не приличи да чини зло, па ни да мисли о злу.

Господ је просте рибаре, неуке у смислу овоземаљске науке, али људе чистога срца, одабрао да буду апостоли. Али исто тако нам Јеванђеље говори колико су апостоли велики, а у исто време колико смо ми људи бескрајно мали. Њихова величина се огледа у томе да су они на Христов позив оставили све у жељи да пођу за њим. Они су то учинили иако нису познавали Христа, а није још учинио ни једно чудо. Видели су личност, која се није разликовала од других људи, како то говори пророк Исаија, али су пошли за Њим. Како су апостоли пошли за Христом? Само присуство Бога људе чини светим у тој мери да препознају истину од неистине. А ми смо тако мали јер нисмо сигурни ко би данас на реч непознатог човека оставио све и пошао за њим. Свако би се питао куда ме водиш, шта ми обећаваш, ко је овај човек. . . то је својствено људској природи. Свако се пита шта губи, али ако губимо све ради Христа, добијамо све. Ако губимо из своје гордости, себичности, саможивости, онда губимо и оно најважније, а то је спасење. Апостол Петар је питао Христа, шта они добијају заузврат , шта им Он даје, а Он им каже да” све што сте оставили добићете стоструко”. Овде нам је потребна вера, да имамо смисао живота, јер једино што носимо по смрти са собом су добра дела. Преосвећени је посебно нагласио да Христов позив није важио само за апостоле или само за народ оног времена, већ за све хришћане. Овај позив је непрекидан и Господ нас све позива. Имамо диван пример код Светог Василија Великог, када су му се жалили да нису осетили призив Божији. На шта им је он одговорио да ако мислиш да ниси призван ти учини да будеш призван.

Јеванђеље нам открива да су се овде срели истина и чедност, а што је још важније, да су се препознали. Препознали су апостоли Христа, али је и Христос у тим простим људима видео чисте душе, које који ће га следити до краја живота. Јеванђеље је испунило читав свет, али треба нагласити да је Црква дуги низ векова живела више честитошћу, него ученошћу. Честитост и поштење далеко више значе од науке овога света. То не значи да не треба да учимо, већ да нам знање ништа не вреди ако нас не приводи Богу.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На самом крају Преосвећени је нагласио да су се овом Христовом позиву одазвали многи, и из рода нашега, међу којима је и Света Анастасија коју данас прослављамо. Она која се одазвала на првом месту у вери, одазвала се да буде мајка, а могла је као многе да на прво место стави каријеру, јер је била жена владара. Али је она хтела да испуни ону заповест “рађајте се и множите се и напуните земљу” и родила је дивне плодове од којих се ми и данас хранимо. Помолимо се Светој Анастасији да замоли све Светитеље из своје најуже породице да се они моле за нас, да и ми чујемо па и да се одазовемо на позив Божији да пођемо за Њим.

По заамвоној молитви Преосвећени је пререзао славски колач, после чега је литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј