Чтецирао је господин Владан Степовић док су за певницом појали господа: Марко Стевановић, Страхиња Савковић и Никола Ђурица.
Преосвећени Владика Јован се, после прочитаног Јеванђеља по Матеју обратио беседом верном народу:
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Јеванђеље које смо данас чули, браћо и сестре, је веома поучно и рекао бих веома утешно. Све што је Господ рекао ученицима својим, све се то односи на нас, хришћане целога времена јер смо сви ми крштени људи у ствари ученици Христови. Сви смо ми ђаци у овоме животу. Овај живот треба да нам буде школа, да се учимо. Морамо схватити да смо вечни ученици вечнога учитеља Господа нашега Исуса Христа. Зато Господ каже својим ученицима: „Не носите злата и сребра, ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа; јер је посленик достојан хране своје.“ Ако хоћемо стварно да поразмислимо, ми се оптерећујемо пред неки пут, те дај ставићу ово, морам да понесем оно – све је то добро, али треба да има меру; јер кад ми све то натрпамо у кофере, ми се оптерећујемо, да ли ће ми се та храна покварити, да ли ће ми се та одећа изгужвати, и тако оптерећен ти који си пошао на одмор, нећеш ни да се одмориш. Превагу дајемо споредним стварима, а не ономе чему би требало и зато Господ наш Исус Христос, шаљући своје ученике на проповед, даје им благослов. То је оно што је важно. То значи да и ми крштени људи не смемо ништа да радимо без благослова. Христос даје ученицима благослов али у исто време и поуке укључујући оне које се тичу искључиво материјалног стања. Шта је хтео Христос да каже овим речима? Овом поуком Господ жели да каже да апостоли неће стећи материјалну имовину искључиво својим проповедничким трудом. Али неће бити потребни ни њихови издаци што они служе Христу. Христос неће никога од нас заборавити ако му заиста искрено служимо. Ниједан Христов војник се не уплиће у уобичајену трговину и не треба да се оптерећује непотребним бригама. Христов војник треба да буде на стражи Христовој – кад си на стражи Христовој, ти си на својој стражи. Ти на стражи тражиш Христа да те ослободи страха; јер ко је служио војску и кад је тамо на стражи у неким забитим местима, никад не зна кад ће га неко из шуме напасти. Али зато он тражи Христа, он се моли Христу да га ослободи страха. Човек у страху може свашта да уради, браћо и сестре.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Зашто настаје страх код човека? Зато што у човеку нестаје љубави и вере. Љубав и вера изгоне страх. Шта ће ми страх кад ја верујем да је Христос рекао да ће нас све спасити? Али треба да имам страх, да се не одвојим од свога Спаситеља, од свога Христа, да својим нечасним животом у ствари не удаљим себе од Христа; то значи грехом. Јер грех сваки удаљава човека од Бога, а ми смо сви грешни, браћо и сестре. Често спомињем речи преподобног оца Јустина који каже: „Човек је слабији од комарца.“ Шта је комарац у односу на човека – ништа, али ипак осетимо његов ујед. Зато треба да знамо да сву бригу, сву наду, ваља да полажемо на божански промисао. Е сад ја ћу казати, Боже ја се теби предајем, па ћу да дигнем све четири у вис, лежим и тражим од Бога храну. Не можеш тако. Ти си онда лењ човек. А шта може да добије лењ човек – болест, и то ону тешку. Такви људи чекају да их други служе, а да он послужи другоме, то је мало теже. Господ хоће да се његови ученици, а и ми, науче да живе не бринући се шта ће јести или пити. Зашто то Господ каже? Зато што они који извршавају дело Божије више од било кога могу да се надају да неће остати без хране. “Нећу никога оставити ван“, каже Христос. Али зато ми треба да порадимо на томе да не будемо ван Христа, да будемо у дому Божијем, јер нама нигде нема лепшега од дома Божијег. Даље Христос каже да у дому Оца небескога Христове слуге изобилно имају свега. Како можеш да будеш гладан поред Онога који је Хлеб живота, жедан поред Онога који је Вода живота? Само зависи од тога чиме се ми то хранимо. Треба нам храна овоземаљска, треба нам и пиће, али не смемо због свега тога да заборавимо вечну храну. То је Господ наш Исус Христос. То је Свето причешће. Сећате се оне Јеванђелске приче о блудном сину који је напустио дом очев? Нећу да слушам оца, нећу више да слушам никога, ја сам довољан сам себи. Отишао је, напустио пуну кућу. Да ли је нашао другу кућу? Није. Нашао је пољану. Да ли је нашао тамо хлеба, оног који му треба за овоземаљски живот? Ни то није нашао, већ је јео оне рошчиће. То је она наша народна изрека: Имадосмо, не знадосмо, изгубисмо, познадосмо. Тек кад изгубимо, онда спознамо шта смо изгубили. Поготово кад изгубимо благодат Божију, онда смо све изгубили, јер смо изгубили Христа. Зато је блудни син, када је дошао себи, хвала Богу, многи који напусте дом очев не дођу себи, казао – чекај, па ја овде немам ништа да једем, а у дому оца мога слуге свега имају. Вратио се оцу. А отац који је стално бдио над њим, као сваки родитељ што брине за своје дете, сав радостан. Заборавио је на хулу синовљеву, љубав је била већа. Постао је радостан што је видео своје дете, што је дете поново дошло у дом, значи биће спашено. Неће умрети од глади, ове телесне, а наравно ни од духовне. Све нам ово говори да треба да дођемо к себи, не к себи у смислу да придајемо важност себи, да глумимо некога зналца или побожног човека, већ да спознамо себе. Није лако спознати себе, али није немогуће. Кад ово говорим, сетих се речи Св. Јована Кронштатског. Кажу да је често волео да понавља и себи и другима: „Био сам млад и остарио сам, али нисам видео да је праведник остављен, ни да његов потомак проси хлеба.“ То је оно што је рекао и цар Давид: „Не видех праведника остављеног ни деце његове да просе.“ И ми док чувамо верност Богу, а чувамо је кроз служење Богу и другима, ми се тако старамо да добро извршавамо своје дело. Свакоме од нас Бог је дао дело да у овоме животу испунимо, да све друге бриге можемо да положимо на Господа Христа, ако му се кроз служење предамо. Позвани смо да будемо сарадници Божији у свему, па и у своме спасењу. Важно је само да полажемо наду на Господа Христа. Христови ученици не треба да очекују да ће их Бог хранити чудесно, као што је хранио пророка Илију у пустињи, али и не треба да сумњамо да ако живимо часно и вршимо своју службу, Господ неће отворити срце тога другога коме служимо да нам да на крају кору хлеба која је неопходна за овоземаљски живот. Дакле Бог ће побудити друге људе да дају онима који служе. Данас реч служити је толико омаловажена, па се мисли ако ја треба да служим некога да треба да се понизим. Не, то те баш узвишава. То ти помаже да се ослободиш гордости, тиме што ћеш послужити другоме. Хоћемо ли да нама други служе, морамо ми да послужимо њима. Хоћемо ли да нама Бог послужи, морамо ми да служимо Богу. Све је то тако скопчано, зато и каже у Јеванђељу: „...јер је посленик достојан хране своје.“ Христос овим хоће да каже да његови ученици не буду неповерљиви, а то се и на нас односи, према Богу и људима. Положимо наду на Бога и вршимо свако своју дужност достојанствено. Вршимо свако своју обавезу. Ако си родитељ, врши своју родитељску дужност како треба. Ако си свештеник, врши своју дужност свештеничку како треба. Јеси ли човек, а јесмо људи Божији, вршимо дело Божије, да би то дело осветило нас и да бисмо ми кроз то дело могли да осветимо и друге. Треба да будемо достојни Бога и достојни Јеванђеља и онда ћемо добити сваку награду, прво од Бога, а онда кад народ види да ја жртвујем себе за Бога и другога и други ће се жртвовати за тебе и мене. Ако се ти и ја не жртвујемо за другога, ко ће онда да се жртвује за мене, неће имати поверења.
Нека нам Господ помогне да се не оптерећујемо искључиво овим земаљским животом и потребама, па да кроз то оптерећење заборавимо да служимо Богу и другима..
На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић