Чтецирали су господа Лазар Коларевић и Милан Михаиловић.

За певницом је појала госпођа Марија Ракоњац, диригент хора “Опленац”.

Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован тумачећи данашње Јеванђеље, повезујући га са животом Светих Козме и Дамјана, начином на који су они чували и умножавали дар који су од Духа Светога добили.

Поучио нас је владика и како данас да разумемо и прихватимо Божије дарове, будемо захвални и умножавамо дарове, знајући да су они дар од Бога и зато увек имајући смирења и будући благодарни Богу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре. Сабрали смо се данас у овом храму да служимо Свету Литургију, а то значи да литургијски прославимо заштитнике и патроне овога храма и свих нас који се молимо овим чудотворцима, браћи, Светим Кузману и Дамјану, који су по својој служби били лекари. Они јесу били лекари и по учености, али су они били уствари лекари Духом просвећени. Оно што су они лечили никако нису схватали да они лече, већ све што су они чинили, схватали су и сматрали и дубоко веровали да је то уствари не њихов дар него дар Божији. И све док човек осећа да све што има није његово већ да је то дар, да је то њему дато, носиће у смирењу, у молитви, и служиће у смирењу и молитви. Заиста, на ове предивне лекаре и светитеље Кузму и Дамјана односе се управо ове речи данашњег Јеванђеља где Господ каже својим апостолима: “Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните... На дар сте добили, на дар и дајте.” Ништа незахвалније и ништа ружније не може човек да учини ни према Богу, ни према човеку него да буде неблагодаран или још горе да све то што поседује мисли: то су моје способности. Такав је човек на погрешном путу. Такав човек не види другога. Такав човек мисли да је он Богом дан да дели лекције, како би рекао наш народ. То ћете видети у самоме начину поступања таквих људи. То ћете приметити и у његовој интонацији, како човек прихвата ако му се укаже на неки недостатак. Онај који има смирења али има вере, он то прихвата са благословом и благодарношћу. Оном који то нема, а то је горд човек, не вреди давати поуке. Он је себе узео у своје руке и измислио је сам пут како треба да се спасава. Такав пут није Христов. То је његов саможив пут. Људи који иду таквим путем далеко су од дарова Божијих, јер их не примају као дар и благослов Божији. Као дар који га подстиче на спасење, као дар који га подстиче на служење другоме. Света браћа чинила су чуда, али не они него дарови Божији које су они умножавали у себи. Чинилу су чуда за време свог земаљског живота, али и сада чине чуда молитвама својим свакоме ономе који им упути молитву, Богу и њима, али смиреног срца. Они су дарове Божије чували као најдрагоценије благо, чували тако што су их умножавали. Трудили су се тако што су свакога дана били бољи и бољи и то је хришћанско начело. Они су се трудили да својим хришћанским животом и благодаћу Божијом дарове које су примили од Бога умножавају, али не на своју гордост, него за потребу других. Тако су они своје дарове са страхом чували и са страхом предавали не желећи да им људи узвраћају благодарност, јер знају да нема веће благодарности од Божије благодарности. Свети Дух раздељује дарове свакоме по мери његове духовне снаге, његове молитве, његовог смирења и његове вере. Сврха коришћења духовних дарова није да се истакне човек који поседује те дарове него Бог који је дао тај дар човеку. Човек понекад свесно или несвесно ставља себе на место Бога, јер сматра да је дар његов. А Бог је милостив па нам даје дарове да би нас ти дарови подсетили да нисмо сами од себе, браћо и сестре. Свети Кузман и Дамјан прослављали су име Божије и у прослављању имена Божијег они су гледали да удовоље и ближњима који су се обраћали њима за исцељење, за оздрављење. Дар Божији је савршен у таквој и толикој мери да наводи људе на чуђење. Дар Божији и јесте чуђење. Зар није за чуђење што је Бог дао апостолима да мртве васкрсавају, да болесне оздрављују, зар то није чудо? А да ли су се Свети Кузман и Дамјан погордили када су васкрсли неког мртваца или излечили неког тешког болесника? Не, него су одмах пали на колена и заблагодарили Богу што је благодат Божија која је у њима преко њих дејствовала да тај човек оздрави. Сваким својим чудом Бог жели да опомене људе да Он будно бди над овим светом и да будно бди над сваким човеком и да људи схвате да без Бога не могу ништа добро да учине, осим зла. Бог је наше највеће добро. Он је наш највећи лекар. Зато Господ и каже: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити.” Али под условом да узмемо Његов јарам, а Његов јарам је благ, а то је Јеванђење. Бог нас зове да се одморимо од самих себе и све док се човек не ослободи од самога себе увек ће бити незадовољан и несрећан... а такви људи не виде да су сами себе оптеретили тиме што живе у неистини. Тако и ми данас да замолимо Бога и Свете Козму и Дамјана да нам помогну. А ако они виде да ми помоћ тражимо по вери и смирењу, а не по гордости, помоћи ће нам”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве кренуло се у крсни вход где је испред храма пресечен славски колач. Славски ручак поводом храмовне славе припремио је јереј Никола Симић са својим парохијанима из села Загорице.

ђакон Стеван Илић