Својим појањем, Свету Литургију је улепшао мешовити хор Богородичиног храма под руководством протопрезвитера Драгослава Милована.
Након прочитаног јеванђељског зачала, вернцицима се обратио Епископ Јован беседом коју преносимо у целости:
"У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам говори како је Господ у граду Капернауму исцелио слугу једног човека, који је имао титулу капетана. Заиста, сама реч исцељење би требало да нас подстакне да молитвено, спокојно и кроз покајање тражимо излечења. Нама су она потребна, јер болујемо од многих болести. Нарочито нам је потребо духовно исцељење.
У том исцељењу, које се догодило у граду Капернауму, видимо моменат да је капетан дошао код Господа и молио га за излечење слуге. Дакле, капетан није молио за себе, већ слугу. Он у то време није вредео ништа, браћо и сестре. Но, овај човек, иако је незнабожац, имао је осећање према страдању свог послушника. У овом чудесном догађају видимо како су се срела божанска моћ и људска немоћ; божанска доброта и људска слабост.
Посреди овог догађаја је вера, која је проткана надом и љубављу. Управо таква вера изазива велико чудо. Чудо је да један незнабожачки капетан, који у Христа није веровао, добија јаку веру услед Христовог присуства. Одатле црпимо и смисао данашње јеванђељске приче. Смисао управо јесте поука да проверимо нашу веру.
Да ли ми заиста исправно верујемо? Ако питамо човека да ли верује, он ће одмах потврдно одговорити. Но, ако га питамо како верује, доћи ћемо до проблема. Такође, збуниће се и ако га питамо у кога верује. Због тога ова данашња јеванђељска прича за циљ има да нас упита каква је наша вера – да ли је она јеванђељска или је то вера традиције и обичаја, како ћемо то чути од појединих. Данас ћемо исто чути да ће неко доћи на причешће, “јер се ваља”. Опет, добро је да се и у том тренутку осврћемо на претке који су истински веровали у Бога и Свето причешће.
Но, ако је наша вера само традиција и обичај, онда нас она не може спасити. Боље речено, таква нас вера не води спасењу. Зато што “вером ходимо, а не гледањем”, као што говори апостол Павле (2Кор 5, 7). Вером приближавамо Бога себи, небо земљи и вером усељавамо Христа у себе. Због тога и Господ каже да је све могуће ономе који има вере. Када је вера најјача и осећања најплеменитија, тада човек постаје биће најближе Богу.
Човек стоји пред Богом онако како верује, како мисли и како осећа, тако нас уче Свети оци. Они опет кажу да је човек тамо где му се налазе мисли. Зато је врло важно да посветимо пажњу нашим мислима. Куда оне иду, на шта их усмеравамо? Када схватимо где су нам мисли, већ се својим бићем једним делом налазимо на том месту. Зато је важно да човек има што чистије мисли. Чим се мисли запрљају, онда она прелази и на речи. Након речи, прљавштина прелази на дела. Тако човек и мислима и речима и делима прља себе.
Данашње Јеванђеље нам говори како је овај капетан, понављам незнабожац, приступио Христу молећи га и говорећи: “Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи. [...] Реци реч, и оздравиће слуга мој” (Мт 8, 6-9). Пазите шта се одмах догодило са овим човеком који је био неверујући. Када је он пришао Христу и задобио веру, није тражио да дође у његову кућу – није чинио оно што су учинили они људи који су кроз кров спустили болесног човека. Овај капетан има веру и јасно је знао да је довољно само да Господ каже реч и да његов слуга оздрави. Видите како је важно имати јаку веру у Бога. Јака вера је тамо где не постоји сумња. Тамо где има сумње, вере нема. Дакле, неверујемо зато и сумњамо. Капетан је веровао да ће речју Христовом његов слуга оздравити. Господ каже да ће доћи и исцелиће га. Сада долази до изражаја велико смирење које има капетан, јер говори: “Господе, нисам достојан да уђеш под мој кров, него само реци реч, и оздравиће слуга мој” (Мт 8, 9).
Овај догађај заправо чини исповест овог капетана. Капетан овиме жели да каже да је реч Христова чудотворна. Капетан, затим, наставља и каже да се његовим речима покоравају војници, па говори једноме “иди, и иде: и другоме: дођи и дође; и слуги своме: учини то и учини” (Мт 8, 9). Другим речима, капетан је желео да каже да као што се његовим речима покоравају војници, тако се и Христовим речима дешавају чуда и послушне су све болести и немоћи наше. Христовим речима су послушне све смрти наше. О дивоте! Видите шта се дешава када се вера пробуди у човеку!
У исто време, ово је невиђена исповест невиђене вере. Капетан није видео да је Христос исцељивао болесне, нити да је васкрсавао мртве. Ова вера капетанова није била виђена у целом Израиљу, што и Господ потврђује. Браћо и сестре, Свети Јован Златоусти каже да се Господ не диви ничијој мудрости, уму, нити красоти овог света, ни чудесним збивањима које се догађају у историји људског рода. Господ се диви вери и само њу тражи од нас. Потребно је да се трудимо да живимо вером – да веру претварамо у дела. Тако ћемо показати како, зашто и у кога верујемо.
Заиста, ништа није достојно толиког дивљења као вера у Богочовека Христа. Кроз веру, роб постаје слободан; најамник постаје Син Божији; смртан човек кроз веру постаје бесмртан. Зашто је капетан рекао да није достојан да Господ уђе у његов дом? Зато што је кроз веру осетио да је у Христу Царство небеско. Но, овај капетан је незнабожац и није крштен. Зато је капетан сматрао да његов дом још није спреман за Царство небеско, јер се није покајао кроз крштење. То је најбољи пример и нама, ако желимо да се спасемо и духовно оздравимо. Ако желимо да се спасемо, потребно је да верујемо, а затим да се кајемо.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Имамо за шта да се кајемо. Сваки човек има много разлога да се каје. Поновићу оно што често говорим – само горд и сујетан човек нема потребу за покајањем. Такав човек мисли да се све у овом свету налази, те да ван овог света ништа не постоји. Таквом човеку не може да дође до памети да се покаје.
Овај капетан је рекао да му треба покајање и преображај. Он жели овом вером да докаже колико је вера силна. Заиста, све ово је нама потребно: вера, покајање и преображај. Вера нам је потребна да бисмо могли да кажемо: “Господе, реци реч и ја ћу да оздравим”. Када оздравим и устанем са одра самртничког, греховног, онда ћу ти узносити хвалу и благодарност. Но, прво ми је потребно да оздравим. Овај капетан кроз тражење лека за слугу, добија и он оздрављење, јер је осетио присуство Бога. То је, заиста, много важно. Њега можемо да осетимо на сваком месту, само то зависи од наше вере. Можемо га осетити и данас на овој Светој Литургији, нарочито кроз Свету Тајну причешћа.
Ко жели да приђе Христу, он треба да верује да је Христос Бог и наш Спаситељ и Избавитељ. Бог ништа више не награђује од наше вере – вере која не остаје само на речима, већ која је претворена у дела. Бог вас благословио!"
На позив ђакона “Са страхом Божијим и вером приступите”, мноштво верника крагујевачке парохије је примило Свете Христове тајне.
Лазар Марјановић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/7707-sveta-liturgija-u-sabornom-bogorodicinom-hramu-u-kragujevcu#sigProId83a0ecd2bc