На Светој Литургији Владики Јовану су саслуживали ректор Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј Душан Илић, јереј Владан Костадиновић, јереј Дејан Марковић, јереј Стефан Дамјановић и јереј Саво Величковић свештеник из Пожеге.

Чтецирали су др Милосав Ђоковић, Владимир и Лазар Марјановић, Ђурђе Ђоковић и Сава Николић.

Беседећи на 49. зачало Јеванђеља од Матеја, Владика Јован је рекао да: „На шта треба, на кога треба да се уздамо? Чули смо ово Јеванђеље као што рекох када је Исус говорио народу, да су дошли мати Христова и ученици Његови и хтели су да разговарају са Христом. Вероватно да нису знали да Он већ разговара са народом, да поучава народ, да Господ Исус Христос говори народу и поучава народ како каже Свети Јован Златоусти, да је Исус говорио народу о неисказаним Тајнама Тројичног Бога. И о мрачној и душегубној тајни зла и нечистих духова. Баш у то време долази мати Његва и ученици Његови и просто као да хоће да Христа прекину у Његовом божанском делу у проповеди у поучавању народа и казали да мати твоја и браћа твоја стоје и хоће да разговарају са тобом. Христос упућује један благи прекор и каже: „која је то мати Моја и која су то браћа Моја?“, јер Ја имам узвишеније дело да вршим, да проповедам народу науку, да говорим народу шта је спасоносно. На први поглед испада као да Христу није стало до мајке и до браће. То није тачно. Он се не стиди своје мајке, јер како кажу Свети Оци, Он не би прошао утробу њезину. И она треба да твори вољу Оца Небеског, као што и Христос сам за себе каже, ја сам дошао да творим вољу Оца Небескога. То мало њој вреди, ако она то не твори. То нам говори да без врлина, нема никакве користи носити чак у својој утроби Христа. А ко је имао врлина, ако не Пресвета Богородица? Она је с правом названа часнија од херувима, достојанственијом, чистијом. И шта у свари Господ жели овим одговором да нам каже? Нико не треба да се ослања на сродство а занемарује врлину. Без духовног сродства, телесно не користи много. Оно нас не може довести до спасења. Ако у телесном сродству нема духовног, онда у телесном сродству мало шта вреди. Но, Господ не одбацује ни природно сродство, већ истиче сродство од врлина или боље речено говори о сродству по врлини. Видимо да Спаситељ није рекао да она није његова мајка, већ ако не чини врлине не значи јој ништа ни то што га је родила. Она је знала кога рађа и сва је била у вољи Оца Небескога, зато је Христос толико показао љубав према својој мајци тако што је на Крсту казао свом љубљеном ученику: „ето ти матере и жено ето ти сина“. Бог неће ништа да ремети и све поштује да би нама дао пример какао треба да поштујемо све што је у поретку Божијем. Поредак Божији нам служи за спасење. Зато ми бринемо за наше сроднике. То је хришћански, али сасвим је могуће да у будућем животу нема ни мушко ни женско, да у том будућем животу будемо блискији људима са којима нисмо у сродству. Зато најважније сродство није крвно, већ сродство ума и сродство срца са срцем. То је право сродство. Онда човек осећа свакога човека као брата рођенога. Ако људи имају иста животна начела, иста интересовања, исти циљ, они постају истински блиски између себе. Зато можемо поставити питање шта је то Царство Небеско у односу на сродство? Када се воља Божија испуњава на Земљи као на Небу као што читамо у молитви Оче наш. Христовим даром сви су људи деца Божија. Сваком се пружа једнака могућност да са сваким ступе у сродство али и са Богом. Бог подједнако воли и праведника и грешника. Када човек почне да предаје себе Богу он постаје члан породице, где нема граница. Такав човек стиче сродство које укључује све свете и на небу и на земљи. Сваки од њих је брат Христов ако извршава вољу Оца Небескога. Сви свети имају управо ту част да буду једно: „Оче да буду једно као што смо ти и ја“. Они који не испуњавају заповести Божије нису са Христом. Ни ми понекада не испуњавамо заповести Божије па нисмо са Христом. Али је Бог милостив и треба да уложимо труд колико нам наше границе и моћи дозвољавају да испуњавамо вољу Божију. Христос све зове и праведнике и грешнике на своју Трпезу. Грешнике да када окусе са Трпезе Његове да осете да су примили Бога у себе, а праведнике да се још више учврсте у вери. Дакле, он их позива на Трпезу причешћујући их својим Телом и Крвљу. То је смисао нашег живота, сједињење са Богом. Зато Господ, због јединства се не стиди да их назове браћом, сестрама и мајкама, а ми треба да знамо кад треба да се обраћамо Богу. Треба увек. Треба да се обраћамо у смирењу, кроз молитву. Да кроз молитву разговарамо са Богом. Зато нека нам Господ помогне да разумемо вољу Божију да би је у исто време испуњавали и достигли спасење и били у тој вечној породици у Царству Небескоме, где је Бог Отац свима и где је Бог Света Тројица.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Пред сам чин руположења у ђаконски чин, Владика Јован је упутио Марка Урошевића у значај и смисао служења у Цркви Христовој и свештеничке службе. Зато га је позвао на озбиљност служења и посвећеност служби Богу и народу.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа, Владика Јован је одлазећи поделио свој Архијерејски благослов присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић