Певницу је водила и Богоумилним гласом одговарала мати Тавита, игуманија манастира Липар са својим сестринством.

Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља Преосвећени Владика је поучио окупљени народ рекавши да нас је Дух Свети сабрао у овоме Светоме храму да молитвено прославимо живога Бога и Свету великомученицу Марину која је заштитница овога храма, ове парохије и свих нас који долазимо овде да се у њему молимо и тражимо помоћ и утеху Божију. Нама су помоћ и утеха Божија потребни на сваком кораку, јер људи се могу уздати у људе да им они помогну, и то је добро, али једина права помоћ нама долази од Бога. Оно што нам Бог може дати, то нам не може нико други дати. Зато када прослављамо Бога ми у исто време прослављамо све оно што је Божије и све оне који су на Небу са Њим. “Диван је Бог у Светима својим” – каже данашњи прокимен. И човек је диван када је са онима који су у Богу и са Богом. Човек је диван по Богу, а не по себи ма ко он био и шта чинио.

Када читамо житије Свете Марине и сва њена страдања после којих се она није одрекла Христа останемо неми и то не може људски ум да схвати. Човек се запита откуд једној девојчици таква моћ, снага и сила да се одупре мучитељима и свима који су против Христа и Његове Цркве? Једини одговор је ВЕРА У БОГА! Не било каква вера, него јака и јеванђелска, она која је постала њен живот. Онда вера уместо ње говори и чини чуда. Зато нам Свети апостол Петар каже: “Браните се од њега (нечастивог) тврђом у вери, знајући да се таква страдања догађају вашој браћи у свету.” Та страдања су била страшна да од њих застаје дах и леди се крв у жилама, али је вера та која је храбрила све мученике и Свету Марину да не одступе од Христа.

Читајући житија можемо да се запитамо да ли Богу заиста требају та наша страдања? Не, не требају. Бог то чини као добар Отац своје деце да провери колико су Му та деца поверљива и колико верују, колико су јака да остану са Богом и у Богу и када наилазе разна искушења. Да ли је та наша вера јака, стамена и стална или повремена па верујемо само када нам је тешко. Морамо да разликујемо веру од маловерја и веру од сујеверја. Најглавнија је “тврђа” – тврда вера. Ко има веру он има и смирење, он се моли да стално има Бога испред себе као Помоћника и Спаситеља. Спасење је само тамо где је Спаситељ. Свети Оци кажу да се Бога треба сећати више него дисати.

Нечастиви све чини да ишчупа веру из човека. Ми својим нечувањем можемо да изгубимо веру, а када је изгубимо, губимо и све Боголико у нама. Нестају врлине, молитве, пост, бдење, послушност, али и јачина, воља и жеља да се одупремо нечастивим силама. Њима се човек не може одупрети без Бога.

На ту “тврђу” нечастиви најјаче удара. Дух нечисти зна да када избије веру из човека, да је заробио његову душу и за овај и за онај свет. Када се човек ода греху он иде за грехом, за собом, а не за Христом. Зато нам је за све прво потребна вера. Апостоли су се увек молили да им Бог надомести вере. Вером ми усељавамо Бога у себе. Ми треба да се молимо да нам Бог ојача и укрепи веру, али да је и ми чувамо да би и она чувала нас. Када је змија у опасности она чува главу, и зато је она мудра, како је и Господ назива, али мудрост није довољна него и безазленост. Човек који не чини и не мисли зло је безазлен.

Чувајмо и ми нашу духовну главу, а то је вера. Њу не може ништа да замени. Чим нестане вера, у нас улази сумња у Бога и другог човека. Сумња је опасна болест, а где је вера тамо нема сумње. Вера надомести све оно што ми људи не можемо да схватимо, доместимо и знамо. Сумња колеба и збуњује човека и он иде из грешке у грешку и узнемирује срце.

Човек је моћан и силан онолико колико носи Бога у себи, а без Бога је човек слабић, немоћан и губитник. Вера је помогла и Светој великомученици Марини да издржи мучења. Данас од нас нико не тражи да будемо мученици. Страшно је када човек страда од себе, а не зна да против себе и нечастивог може да се бори само вером.

Нека нам вера пробуди то осећање да је сваки дан, дан нашега спасења и да Бога морамо имати у себи, да живимо Богом и да своју веру претварамо у дела. Свети апостол Јаков каже да је вера без дела мртва, али и дела без вере су мртва.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Светој Чаши приступио је велики број верника. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач у част Свете великомученице Марине, а затим је отац Живомир Газдић са колачаром позвао све окупљене на трпезу љубави.

јереј Горан Јовановић