За певницом су појали јереј Ненад Милојевић и Страхиња Савковић, а чтецирали су Ђурђе Ђоковић и Сава Николић.

После прочитаног 61. зачала Јеванђеља по Матеју, Владика Јован произнео је беседу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Из данашњег јеванђеља, браћо и сестре, чули смо како су апостоли пришли Христу и казали му да су се фарисеји саблазнили о реч Његову. О чему је то Господ Исус Христос говорио и шта је то што је потресло фарисеје? Шта их је навело да се саблазне о Христа? Како кажу Свети оци, Господ је говорио о истини, а фарисеји, будући да нису живели у истини, него су се само показивали да живе у истини, за њих је то морало бити потресно, јер су они себе видели да једним начином живота живе, а другим начином се показују пред другима. Овде видимо још једну врло важну ствар, а то је да Господ не објашњава директно апостолима и не одговара на њихово питање да су се они саблазнили, већ Господ одговара и каже: “Свако дрво које није засадио Отац мој небески искорениће се.” Вероватно су ту фарисеји видели себе и нису ни могли постављати питања. Господ додаје и каже: “Оставите их, слепи су вође слепима.” Пустите фарисеје, они су слепи, зато не разумеју. Зато се саблажњују. Још већи је проблем што се они као слепци постављају за вође слепима, онима који су као и они. Јеванђеље каже: “А слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.” Када је Господ рекао: “Свако дрво које није засадио Отац мој небески искорениће се”, под дрветом Господ мисли на људско учење које је створено без Бога, мимо Бога и против Бога, а то је оно што су фарисеји учили. Ваља разумети сваког човека у овом контексту који учи од себе, ради себе, без Бога и против Бога. Такав је човек већ поставио учитеље над другима. Такво учење, такав човек, кад тад пропашће, биће ишчупан, његово корење биће ишчупано и осушиће се. Од учења, која су људска учења, а која не приводе Богу, нема користи. Речи Христове, где Он каже: “Оставите их”, значе – силом их немојте уразумљивати или како би то наш народ рекао – силом се баба у рај не тера. Немојте своју мудрост да намећете другима. Спасење се неспасоносним средствима не остварује. Они су, каже Христос, слепи вође слепима. Чиме су они били заслепљени? Гордошћу. Гордошћу су ослепели очи ума свога. Њихов ум блуди, њихов ум неће да чује ништа што је божанско, него само слуша оно што је њихово. Кад ослепи ум човеков, човек изгуби правац, изгуби компас, смисао, браћо и сестре. Очи када духовно ослепе, оне само виде оно што је овоземаљско, духовно не могу да проникну. Што је још најгоре, такви људи мисле да имају духовни вид. Тако фарисеји као слепооки наметнули су да буду вође слепима, а крај и једних и других јесте самоубилачки. Велико је зло и велика болест бити слеп. Но, при слепоћи немати воћу, то је још горе. Говоримо о духовном слепилу, браћо и сестре. Наравно да је тешко и телесно слепило, али духовно слепило је много теже. Духовно слепи људи неће вођу, неће учитеља и сматрају да они треба да буду учитељи и да буду вође, тако да заузимају дужност вође, али не вође који упућује на Христа, него оног који упућује на себе самога. То је духовни злочин, јер не само да упропашћава себе, већ узима и другога, покорава другога себи. Све док човек живи у злу, у непокајаном греху, он је глув за Бога, за све оно што је Божије. Ма где и ма у коме било зло, оно непрестано ратује против Бога и свега оног што је Божије. Зато човек треба Бога да смести у срце своје, јер ће онда из срца да изађе онај који је противник Бога. Не можете служити Богу и мамону. Кад у срце своје сместимо Бога, нема места нечастивој сили. Срце је центар нашег живота, телесног, али и духовног. У срцу је и добро и зло, како кажу свети оци, и Бог и ђаво. Коме ће човек да служи, сам себе опредељује. Неће Бог да нас натера да Му служимо, нити ће нас натерати да служимо злу. Дао нам је слободу да се одлучимо. Не можемо се правилно одлучити ако правилно не верујемо, ако не живимо вером, ако немамо смирења у себи. Ако не тражимо Спаситеља, ми га нећемо добити. То значи да нећемо бити спасени. Сместити Бога у срце, за то треба велика вера, велики подвиг, велики труд, велика молитва, велики пост. Све оно што је велико од Бога, то у ствари и приводи Богу, браћо и сестре. Зато је срце најмилији дом Божији и срце је у сваком тренутку и морални центар човеков. Зато човек треба да буде човек морала, а не неморала. Све што из срца, како каже данашље јеванђеље, излази, или је чисто или је нечисто, или је морално или је неморално. Па зато, хтео човек или не, он би требало увек да буде морално биће и зато треба да живи управо тим моралним животом. Човек живи моралним животом ако живи по заповестима Божијим, ако се труди да испуњава јеванђеље, ако се труди да прихвати оно што га Црква учи, а не оно што он мисли да је научио, па може сада и друге да учи. Чиме човек најбоље види Бога? Управо чистим срцем. Зато се каже – Благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Човек који има чисто срце у које не улази никакво зло, нити каква зла мисао, он има и чисту душу, чист ум. Његов ум не блуди, већ је његов ум усмерен ка Уму Божијем. Ко има чисто срце, тај има и чисте мисли, чиста осећања и чиста дела. У човеку чиста срца ништа прљаво не улази у њега, док из прљавог срца, како каже Спаситељ, излазе зле мисли, убиства, крађе… Наше срце је најмилији дом Божији. Па зашто онда да га не отворимо, зашто да не пустимо Бога у своје срце? Ако не пустимо Бога у своје срце, пустићемо нечастивог, који ће нам стално говорити супротно од онога што је Божије и онога што је морално по Богу. Бог се носи у срцу, зато, како кажу свети оци, прави човек, Христов човек, он је у исто време и богоносац, јер у њему је све нормално и што је најважније природно. Ми живимо у времену када се много штошта природно претвара у неприродно, у многим областима живота нашег. Нека би нам Господ помогао да и ми, браћо и сестре, имамо чисто срце и да се потрудимо да га чистимо, а срце се чисти вером у Бога, Светим тајнама и светим врлинама.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних, Владика је поделио свој Архијерејски благослов и иконице вернима који су присуствовали светој Литургији.

Ђакон Саша Павловић