По прочитаном јеванђелском зачалу, наш Првојерарх обратио се сабраним верницима рекавши да нас је данас сабрала благодат Духа Светога у овоме манастиру, како би се сви заједно помолили Господу Богу, јер заједница је та којом се човек спасава, што потврђују и речи Христове "где су двоје или троје сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мт 18,20). Другим речима, човек сам није ништа, или један хришћанин је ко ни један хришћанин.Зато човек заједнице, али заједнице Божије, заједнице Тела Христовог, заједнице Цркве- јесте пун човек. Ништа Богу није милије него када народ дође у Цркву на Свету Литургију, и када "једним устима и једним срцем" певамо и хвалимо Име Божије. Јер, Литургијско сабрање није као остала сабрања. Литургијско сабрање подразумева да током Свете Литургије ми немамо других мисли до мисли како да се спасемо, и немамо нашта да употребљавамо наше речи и наша уста осим да хвалимо и да славимо Бога. И управо зато та заједничка молитва има своју пуноћу. Потребна нам је та заједница и потребан нам је други човек поред нас како би нас сачувао најпре од самих себе. Јер када човек издвоји себе из заједнице, или када прогласи себе да је изнад заједнице, или боље речено изнад другога, он је онда у великој опасности и он кад-тад пропада. Благослов је Божији када имамо тог другог у себи и око себе, зато што нас тај други на првом месту чува од гордости, да се не погордимо, већ да у смирењу послужимо томе другоме. Човек који не може око себе да има друге јесте себичан и саможив човек, човек који није приправан за Царство Божије. И зато нас на све то упућује заједничка Литургија која се не служи само за једнога већ за цео род хришћански, и стога нема већег блага и дара које Бог могао да подари човеку него да служи Литургију и да у њој учествује кроз Свето Причешће. Сабрала нас је данас благодат Духа Светога на овој Литургији која се служи у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Литургија се служи у спомен и сећање свега онога што је Господ учинио ради нас и ради нашега спасења, и све је то учинио из љубави према човеку. Он се из љубави родио-оваплотио, из љубавиу примио људску природу, из љубави страдао, из љубави према човеку и његовом спасењу Он јеваскрсао. И ми зато се и сабирамо, посебно на Литургији, да одговоримо на ту Његову Божанску љубав. Човек који не одговара љубав Божију јесте човек који нема љубави, јесте човек који је пун себе.
Сабрали смо се данас да тражимо и да се молимо за милост Божију, јер сви наши трудови и сви наши подвизи, и све наше молитве, сва наша добра дела, иако су нам потребна, али су недовољна за наше спасење. Ми се уздамо у милост Божију и у љубав Његову. А за све то нам је потребна вера које никада није много, јер ми вером усељавамо Бога у себе. Стога и Свети апостол Павле каже да вером треба да ходимо, а не знањем, а човек који се ослања на своје знање заборавља веру, зато што га то знање не приводи Богу и не приводи вери него га још одваја од Господа. Потребна нам је вера, али вера која прелази у дела, и потребно је да ми хришћани, крштени људи који смо примили свећу на крштењу, да будемо светлост себи, али и другима. Човек је та упаљена свећа коју је упалио Господ својом Божанском неугасивом светлошћу. И док горимо душом, телом и срцем за Господа ми ћемо чувати тај мали пламичак свеће који је слаб и који и најмањи ветар може да угаси, односно човека без вере свака невоља може да сатре, а поготово гордост и сујета. Јер се "...светиљка не меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући" (Мт 5,15), тј. да човек хришћанин треба да буде као свећа и да гори у свим приликама и неприликама својим у животу, и да не сме да устукне ни пред грехом, ни пред невидљивим силама, ни пред људима када је у питању Христос и Његов пут, јер хришћани су светлоост васељене. Шта вреде наша дела ако не светле ? Онда су она мртва и не доносе нам спасење. Хришћани су та светлост чија је дужност да свим хришћанима у овоме свету светле и осветљавају пут, пут који води из смрти у Живот, из порока у врлину, из греха у покајање, из пакла у рај. То је својство свагог хришћанина, да својим животом, животом Јеванђеља, и свих других хришћанских врлина, светли себи и онима око њега. Да светлошћу Божијом која је у њему помогне и другима да не буду у тами.
Како се може постићи светлост? Одговор је кроз веру. Јер ко верује прима светлост. То потврђују речи Господње "Ја сам светлост свету; ко иде замном неће ходити по тами него ће имати светлост живота" (Јн 8,12).
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Дошли смо да се данас напојимо светлошћу Божијом која је у Литургији, али смо се окупили и у спомен и сећање на годишњицу смрти блажене успомене дивног и великог монаха и игумана овога манастира оца Јована. Он је скоро осам деценија овде био та свећа. Није дао се угаси, није дао се прекине Литургија, да се прекине молитва , он је био та свећа и то не само себи, него свакоме ко је овде долазио да од ове светиње узме благослов, а пример смирености оца Јована и данас лебди над овом светињом. Зато данас, сабрани овде, и увек, сећајмо се љубави свих оних монаха који су овде вековима натопили ову земљу молитвом и сузама бдења, сећајмо се њих да би се они нас сетили. Сетимо се и дивног оца Јована, његове љубави и његове жртве, јер он је овде горео, али и желео да овде сагори, и сагорео је да би Господ васкрсао, да би га увео у Царство Небеско. Нека му је вечан спомен међу нама, и нека је свима благословено ово сабрање на Светој Литургији", закључио је Епископ Јован.
После заамвоне молитве, Преосвећени Владика је код гроба оца Јована служио парастос, а присутни су се речима усрдне молитве помолили за душу драгог оца Јована.
Након богослужења, трудом и несебичном љубављу братства ове свете обитељи уприличена је трпеза љубави.
Вероучитељ Бојан Миленовић