Чтецирао је Владан Степовић док су за певницом појали Никола Ђурица и Марко Стевановић.
По прочитаном 63. зачалу Јеванђеља од Луке, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ако овај данашњи одељак из овога Јеванђеља у потпуности сагледамо са вером, побожношћу, видећемо да нам данашње Јеванђеље даје једну важну поруку - како треба да живимо у овоме свету, шта треба да чинимо, шта треба да мислимо, шта треба да радимо да бисмо задобили Царство небеско. Одељак данашњег Јеванђеља говори нам, на првом месту, да је Бог љубав, а онда нам исто тако говори да је Бог свевидећи, да је Бог свезнајући, да је Бог свуда присутан и да је Бог дошао у овај свет да подигне оне који су пали. Зато и данашње Јеванђеље, које смо сада чули, каже: „Ништа није скривено што се неће открити ни тајно што се неће дознати.“ Не вреди да се заклањамо за неко своје умовање, иза своје речитости па да ћемо и Бога умети да победимо и да му кажемо да није све тако како ти Он мисли. Човек увек тражи оправдање за свој грех зато што је прихватио лакше грех него добро. На првом месту, ове речи Христове односе се на саме апостоле. Он каже апостолима да ће се открити сва њихова невиност за које их људи оптужују, осуђују, прогоне и убијају. Дознаће свет спасоносне вести њихове, а то је реч Христова, Јеванђеље Христово и наука Христова. Они су преносили али Јевреји и незнабошци који нису прихватили Христа за спаситеља су заглушили себе собом, својом гордошћу, својом сујетом и нису могли да чују шта апостоли говоре. Господ њих теши. И они су људи. Још Духом нису били просвећени. Били су слаби и клецају али Господ их крепи и каже: „Почекајте мало и сви ће вас називати спасиоцима и добротворима васељене“. Другим речима, све што је сакривено време открива. Оно ће изобличити и клевету и непријатеља и откриће вашу врлину. Све ће нам једног дана бити откривено, све ћемо једног дана сазнати; и оно што смо учинили а заборавили. Ове Христове речи се не односе само на апостоле и није Христос само њима упутио ове речи. Упутио је целом роду људском од почетка до свршетка света и века. Ове речи односе се и на наш свакодневни живот. То значи да што год неко учини у тајности, откриће се било то добро или зло. Биће то све откривено не само у наше време. И добро би било да буде откривено у наше време јер бисмо се онда сетили шта смо то погрешили па бисмо се покајали, а после овоземаљске телесне смрти покајања нема. Бог је Љубав и стално држи испружене руке и чека да се човек прихвати руке Божије, а прихватиће се сваки онај човек који искрено и дубоко верује у Бога, који осећа да је слаб. А ко од нас није слаб? Ко је од нас без греха браћо и сестре? Онај који је горд, он нема потребу да се хвата за руке Божије јер мисли да је сам себи довољан и то је најопасније духовно стање и највећи грех ако мислимо да нама Бог не треба. У даљем контексту данашњег Јеванђеља Христос каже: „Не бојте се оних који убијају тело, а потом не могу ништа учинити.“ Не бојте се оних који убијају тело, а не могу да убију оно што је најважније, највредније и најзначајније у човеку, а то је душа. Тело човечије може убити свако. Нажалост, ми смо сведоци свакодневних таквих догађаја. Немате ни једне штампе, ни једног медија где не говоре овај је убио онога. Нестало је вере. Нестало је љубави. Нестало је тог осећања да нам је Бог дао живот и да је то дар Божији. Зато се олако насрће на живот другога. Ми живимо у времену где су обезвређене и замењене вредности. Живимо у времену где је све поскупело, а само је двоје појефтинило: дрога и живот. Има ли право човек да одузме од некога оно што њему он није дао? Нема право. То је директно устајање на Бога. Зато Господ каже да се не бојите оних који убијају тело јер душу не могу убити. А ко душу убија? Непокајани грех. Он душу убија браћо и сестре. Грех је убица наше душе али је зато милост Божија што нам је, кад погрешимо и паднемо, Бог оставио Цркву своју као своје богочовечанско тело и што нам је у Цркви оставио покајање. Покајања нема тамо где нема смирења. Основ сваке хришћанске врлине, била то молитва, пост или бденије, ако у темељу нема смирења ту нема ни праве молитве, правог подвига, ни правога поста. Човеку самом је Бог дао ту врховну власт над душом његовом и зато каже да човек има власт погубити и има власт да сачува душу своју. То је у власти човека и у његовој слободи. У слободи је и камен спотицања јер се у њој налази и рај и пакао. Шта ће човек да изабере и шта изабира и за шта се човек опредељује Бог не брани. Слободно си биће, изабери. Изабраћеш гордост или смирење, поштење или непоштење. То је све у власти човековој. Видите колико је Бог дао власт човеку. Да од нас зависи да ли ћемо се спасити или нећемо. Немамо разлога да кривимо другога. Ми се управо ту спотичемо. Све нам се чини да је овај други поред мене бољи ја бих постао бољи. Немојмо тако да размишљамо. Немојмо тражити да други постане бољи. Ти постани бољи. Ја и ти да прво постанемо бољи па ћемо онда помоћи и ономе који је поред нас да буде бољи. Човек када пропада, тоне, он не тоне сам. Он са собом вуче и оне који су поред њега. Исто тако када се човек подиже, не подиже се сам већ подиже и оне који су око њега. То значи да смо ми крштени људи, људи заједнице. Да се ми једино кроз заједницу и у заједници спасавамо, а то је Црква Христова. Као појединци се не можемо спасити. Зато наша молитва не сме да буде само лична молитва већ заједничка. Да желим и другоме спасење као што желим и себи. Човек је ту некако скучен па се само концентрише на себе, а за друге га баш брига. То није хришћански. Хришћански је да се спасавамо заједно. Знате ону дивну молитву Светога Владике Николаја која каже: “Господе, ако ћеш само мене да спасеш, а нећеш да спасеш овај мој народ, немој Господе ни мене спасавати. Јер да сам ја био бољи, Ти би онда спасио и мој народ”. Пазите. То је та жртва за другога, браћо и сестре. Немамо ли жртву за другога, и то што се жртвујемо за себе није баш тако богоугодно, ако могу тако да кажем. Не заборавимо да Бог прима нашу одлуку за шта се одлучујемо и на шта се одлучујемо. Бог никога насилно не спасава нити насилно осуђује. Дивно је то рекао Св. Јустин Ћелијски: “Кад би Бог насилно спасавао онда би Он био тиранин, а кад би насилно осуђивао био би уништитељ слободне воље човекове”. У првом случају, када би Бог насилно спасавао, онда он не би био Љубав, у другом не би био правда. А то значи, браћо и сестре, не бојати се људи који не могу, и када би хтели, убити душу већ да се бојимо Бога који може и душу и нас да баци у пакао. Не да се бојимо, Бог није осветитељ. Него да се бојимо да не погрешимо, да се не огрешимо о Бога и човека. Јер ми до Бога долазимо преко другога, а опет до другога долазимо једино преко Бога. Е то је та права жртва. Дакле, ми смо створени за вечност, за бесмртност, рођени за Рај. Човек је створио пакао када је престао да слуша Бога. Када је постао толико горд, по наговору нечастивога, да је мислио да може бити већи од Бога. Задобио је тешку последицу – смрт. Али Бог долази и умире за нас, васкрсава и каже нам да је Он победитељ греха и ђавола за нас. Ми смо рођени за Рај, а шта ћемо од тога добити зависи од тога како и којим животом живимо на земљи. Зато нас апостол Павле опомиње и каже: „Само живите достојно Јеванђеља Христовог.“ То значи да сав свој живот живимо по Јеванђељу. Јеванђеље је наше мерило. Треба да живимо јеванђелским животом, да нас наука Христова руководи. Сва осећања, намере, дела односно целокупно своје јавно и тајно живљење је заповест живите достојно Јеванђеља Христовог. Свега овога нема без јаке вере. Док је човек јак у вери, он је способан и моћан да се носи са свим својим искушењима. Господ каже: „Имајте вере макар и као зрно горушичино“ или „Све је могуће ономе ко има вере.“ Кад у човеку опадне и ослаби вера, на њега свако зло наиђе. Он нема тог покретача који ће га покренути да се ухвати у коштац са искушењима и невољама али кад имаш вере она, и кад тонеш и кад падаш, каже устани. Где има вере ту се умножава љубав. Где се умножавају вера и љубав ту се умножава нада. Треба да схватимо да је Бог свуда присутан, свевидећи и свезнајући али Он није осветник. Бога треба да имамо у себи и поред себе. Отвори срце своје па ћеш видети ко је у њему – или добро или зло, или Бог или ђаво. Да би човек сместио Бога у своје срце треба да чисти себе јер Бог не станује у прљавом него само у чистом срцу. Срце је најомиљенији дом Божији. Нисмо ли се срели са Богом у нашем срцу, нећемо се нигде срести. Ту у срцу своме треба сместити Бога. Зато је служење Богу и људима мерило хришћанског живота. То је чинио и Св. Јован Рилски, кога данас наша Црква слави. Диван светитељ од рода нашега. Он је управо живео тако што је знао да ништа нема тајно што се неће открити, баш овако како нам рече данашње Јеванђеље.
Нека би нам Господ помогао да се потрудимо да живимо достојно Јеванђеља. Није лако али није ни тешко ако Бога будемо призивали и ако од Бога тражимо помоћ, а Бог даје свакоме и силу и моћ и снагу свакоме ономе који искрено, у смирењу, тражи помоћ Божију. Зато је Господ нама рекао: „Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћи ћете.“ Куцајмо браћо и сестре, да знамо на која врата да куцамо, на врата Цркве Христове, на врата Јеванђеља. Да не куцамо на друга врата, јер нас на тим вратима неће чекати Бог него ће чекати онај који мрзи и Бога и човека. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/7798-sveta-arhijerejska-liturgija-u-hramu-svetog-dimitrija-u-susici#sigProIdccee75fc4d