Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!

Данашње Јеванђеље, као и свако Јеванђеље које читамо на Светој Литургији, веома је поучно. Господ нам кроз њега даје много поука, само ако бисмо ми отворили свој духовни ум, срце и разум и посветили се њима. Тада би нам све било другачије и боље.

У данашњој поуци, Господ Исус Христос нам између осталог каже: „Ја сам чокот, а ви лозе“. Лоза ако није на чокоту, суши се и у огањ баца. Заиста, човек ако није у Богу и са Богом, он се такође суши, јер нема од кога да црпи те животне сокове, као што лоза црпи сокове из чокота. Да би човек био са Богом, потребно је да га поштује изнад свега и у Њега верује, Богом живи и смешта га у своје срце, како би Бог, кроз благодатне дарове, човеку омогућио да осети да без Бога не можемо чинити ништа. Управо то данас говори Свето Јеванђеље.

Заиста, човек без Бога не може учинити никакво добро, а чак ни племенито дело. Чак и да човек чини добро дело, али не у име Бога, него у име своје и да би га људи хвалили, онда је боље не чинити такво добро. Тада те је ухватила гордост и мислиш о себи заиста високо. Тако човек придаје важност ономе што чини. Своје добро величамо, а оно добро другог не сматрамо да је равно нашем. Зато је Господ рекао да без њега ништа добро не можемо чинити.

Ове речи се некоме могу учини прејаким. Но, морамо знати једно – нико није изговорио примерније и достојанственије речи, него што је то учинио Господ наш Исус Христос. Он никада није преувеличавао своје речи. Видимо да човек некад и учини нешто без Бога. Овде је реч о добру, а не о злу. Заиста, човек без Бога не може учинити ништа добро, јер га ништа не побуђује. Зло може учинити и без помоћи Божије. Понављам, ниједна реч није одмеренија од Његове. Бар ми верујући и крштени људи, потребно је буквално да схватимо да без Њега ништа не можемо учинити ништа добро. Христос је власник и давалац добара, како кажу Свети оци.

На свакој Литургији чујемо и говоримо да је сваки дар одозго дошао. Христос је и надахнитељ не само једног добра, него и свеколиког. Господ даје моћи и силе да и он чини добро, али само са Христом и у Христу. Ако чинимо добро Христа ради, онда се нећемо гордити. Христу и не требају наша добра, али требају нама самима. Тако ћемо Бога побудити да нам пружи своју милост и благослов да чинимо добро.

У том чињењу добра је и суштина апостолске службе, а самим тим и хришћанства. Бог је тај који оспособљава људе да чине добро и да чине дела хришћанска. Хришћанство је, заправо, победа над грехом и смрћу. Како то да хришћанство побеђује грех? Тако што је хришћанин позван да верује у Бога и слободно је прихватио своју веру. Када чинимо добро по Јеванђељу и ако имамо добро у себи, ко може против нас? Не може нико, браћо и сестре!

Дакле, добијање тог вечног живота јесте хришћански живот у Богу и по Богу. Ко то може дати човеку? Може ли човек човеку да пружи живот вечни? Не може и никада то није могао дати. Зато постоји Бог који нама даје оно што нам нико не може дати. Ми преко наших родитеља добијамо живот. Да ли је то вечни живот? Није! Само Бог који је од вечности може дати вечни живот.

Зато је потребно уздати се у Бога, а не у себе и у своје моћи. Зато апостол Павле каже да такво поуздање у Бога имамо кроз Христа. Потребно је поуздати се и у човека, али од њега не можемо добити вечна блага. Наша способност да савладамо грех и смрт јесте управо да задобијемо живот вечни. Тај живот вечни долази једино од Бога и једино нам се Богом даје. Опет можемо поставити питање шта човек може сам од себе и по себи. Страшно је када човек дође у умишљено своје стање да је довољан самом себи. Тада човек пориче Бога и није му потребан. Шта ће ми Бог када могу да урадим шта хоћу? Можеш, али не можеш ништа добро учинити без Бога. Горди човек мисли да је довољан самом себи. Да бисмо могли чинити добро, потребна нам је помоћ и благодат Божија. Без свега овога, човек није способан да ишта Христово правилно ни схвати нити оцени. Он је довољан сам себи и процењује собом. Зато људи измишљају Бога, онаквог какав мени и теби одговара, те одбацују оног Бога који је у Цркви.

Без помоћи и благодати Божије, ништа добро не можемо чинити. Без благодати човек не може да схвати нити оцени ништа Божије. За необлагодаћене људе, Христово Јеванђеље стоји само као слово, и то мртво. Божије благодати се лишавамо када немамо јаку веру у Бога и када не живимо Богом. Само када се Дух Божији дотакне духа људског, онда човек схвата да само уз Бога чини све добро. Но, браћо и сестре, ако се Дух Божији не дотакне нашег духа, онда наш дух креће да блуди и лети тамо где може у сваком тренутку да падне. Нема Духа Божјег који га носи, чисти и снажи. Браћо и сестре, човек сам по себи не располаже силама.

Лоза не може да доноси плода, ако није на чокоту. Исто је и са нама. Ми јесмо накалемљени на Христа, јер смо крштени. Крштењем смо постали чланови Цркве и духовно се родили. Онда смо ми у благодати Божијој, јер смо накалемљени на чокот у Христу. Ништа нисмо ако нисмо на чокоту Христовом. Тада смо само љуштура која хода – носимо тело, али се душа утопила. Душу смо затворили, а она је боголика и богочежњива. Она и чами у нама без Бога. Зато је човеку дата власт над душом да ли ће је спасити или погубити. То је човеку дато. Господ опет каже: „Шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби“. Браћо и сестре, без Бога не можемо чинити ништа, а ко није са Богом онда ни Бог није у њему.

Зато схватимо и размишљајмо да без Бога заиста не можемо чинити ништа добро. Човек ће се трудити да чини добра, али му је више стало да га други људи хвале. Верујмо у Свете Тајне, преко којих задобијамо истинску побожност. Верујмо да се причешћујемо самим Богом. Он је рекао да ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни. Човек се може називати хришћанином, али ако се не причешћује и исповеда, чиме човек потврђује своје хришћанство? Браћо и сестре, ми се причешћујемо ради опроштаја наших грехова, јер смо сви грешни. Нека би нам Бог дао да имамо на уму да и онда када неко добро учинимо, без Бога оно пропада. Бог вас благословио!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована