Чтецирао је господин Владан Степовић, док је за певницом појао господин Страхиња Савковић и госпођа Александра Радовановић.
Епископ је после прочитаног Јеванђеља произнео беседу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Свети апостол Павле, у данашњем прочитаном Апостолу, даје нам много веома значајних поука и између осталог каже: „Нужно је свагда ревновати у добру“- Зашто нам ово каже Апостол Павле? Да нас упозори да стално чинимо добро, да се оно неби угасило у нама. Јер када човек угаси добро у себи, уместо добра, на жалост, ступа зло. И као што добро, када се добро чини у име Бога, а не у име своје, просто овлада човеком, његовим бићем исто тако када се у нас усели зло на место добра онда то зло обузима цело биће човеково. Када зло обузме биће човеково онда заиста човек није свестан својих поступака. За њега је зло као и добро. Када то зло обузме човека, човек више није способан да слуша о добру јер је сав у злу, а зло добра донети не може. Нама је Господом Христом дато управо Божанско добро да би оно захватило и оплодило све биће наше. Човек рађа или добро или зло у зависности од тога за шта ревнује. Добро треба да буде у нама онај квасац који, како кажу Свети Оци, треба да обухвати наш ум, наше срце, вољу, дакле све оно треба да ускисне Божанским добром и да сташе и да постанемо свакодневна храна која са неба силази. Та храна је Бог, Христос браћо и сестре, који је сишао са неба и са Њиме све добро је сишло. Све што је сишло са неба то је добро. Са неба је сишла вера, нада, љубав, милосрђе, смирење… То је тај хлеб који је сишао са неба и даје нам живот вечни целом нашем бићу. Биће човеково иако ходи земљом оно мисли на небо. То је хришћанство – ходити земљом, а мислити на небо. Ако мислимо стално на небо то значи да мислимо стално на своје спасење и на Царство Божије. Када су наше мисли усмерене ка томе добру онда се наше мисли неће бавити невољама људским и овоземаљским животом. Бог, браћо и сестре, стално ревнује у добру, а ђаво, на жалост, стално ревнује у злу. Зато је та стална борба у човеку између добра и зла. Зато је човек, поготову његово срце, бојно поље – како кажу Свети Оци – а на бојном пољу се ратује. Неко побеђује, неко гине. Ко побеђује? Онај који извршава заповест Господара свога. Онај који слуша онога кога је послао у то бојиште. Е ту је проблем. Нећу да слушам Бога. Хоћу да слушам онога другога. У ствари хоћу да слушам себе. Онај који слуша себе је оглувео за Бога. Шта ће њему Бог када је он пун себе. Он не види да је оно чиме се он испунио, нечастивом силом, у ствари његово ропство. Не осећа још увек тај терет. Дакле, наше је да се непрекидно бранимо од зла тако што ћемо неуморно и непрекидно да ревнујемо у добру, Христовом добру. Нико није добар као Бог браћо и сестре. Човек често мисли да је добар човек ако чини нешто добро. Знате како, и добро када се не учини на добар начин није добро. То кажу Свети Оци. Јер ако ми добро чинимо али не у славу Божију, не за спасење наше него да би ме други хвалио од тога немаш користи. Све што ми као хришћани дајемо са циљем да би нешто добили од тога што дајемо, ми губимо и оно што имамао. Али када дајемо и не очекујемо да добијемо онда добијамо све браћо и сестре. Не будемо ли ревновали стално у добру онда нас ти лажни учитељи, а то је та нечастива сила, могу лако саблазнити и претворити у неразумне ревнитеље. Разумно је ревновати у добру али је неразумно ревновати у злу. Зато треба стално да стојимо у нашем уму, вољи и срцу, да у нама стоји Христово добро. Не наше добро него Христово добро.
Човек стоји усправно док чини добро али опет пада када чини зло. Зло се зачиње у мислима, у речима па онда прелази у дела. Тако се исто зачиње и добро. Семе посејано Христом рађа добро али исто тако и семе зла рађа само зло и сад ту човек игра главну улогу, за шта ће се определити. За добро или за зло. Бог нама не брани у опредељењу. Можемо бити и добри, можемо да будемо и зли, то чинимо из наше слободне воље. Бог нам је дао слободу. У слободи човековој је и рај и пакао. Опет зависи од тебе и мене на шта ћемо се ми определити. Када ђаво украде то божанско семе које је Господ посејао у срца наша и када краде оно што је посејао небески сејач Христос шта онда остаје у нама осим неистине, јер смо истину протерали неистином, осим смрти и осим греха – тако кажу Свети Оци. Зато наш хришћански живот треба да буде непрестани подвиг и труд. Ми добро без труда, подвига и без молитве и оних хришћанских врлина и Светих Тајни не можемо да чинимо. Подвиг нам треба зато што охристовљује наше биће и у њега се усељава Христос. Зато Апостол Павле каже: „Не живим ја више, него живи у мени Христос“. Тамо где је Христос тамо је добро браћо и сестре. Тамо где потисне човек Христа из себе, на то место брзо и неосетљиво улази нечастива сила и сеје семе зла. У чему се састоји све ово добро? У томе да Христос постане у нама не само жива истина, правда и љубав него да Он сав буде у нама својом пуноћом. Да лик Његов сија у нама. Лик онога другога навлачи таму и човек у тами и мраку не може никад да буде сигуран шта ради. Да лик Христов буде сав у нама, као што рекох, да ми више не живимо себи него да у нама живи сав Господ. Да душом својом, када чинимо добро, постанемо христолика душа, христолика бића. Да се Христос образи у нама и да живи у нама, а ми да чинимо добро, како каже Апостол Павле: „Доброчините да вам се не досади“. Добра, браћо и сестре никада довољно, а зла много је и једна кап. Зло се много лакше шири у човеку него добро. Погледајте њиву ако је не обрађујемо. Очас је обузме коров. Може ли шта у корову да порасте? Не може. Коров брже расте и гуши оно добро семе посејано. Зато ревнујмо у добру, а то значи ревнујте у Богу и са Богом. Бог вас благословио“.
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/7864-sveta-arhijerejska-liturgija-u-vinogradima#sigProId18b8a96e38