Свету архијерејску Литургију служио је Епископ шумадијски г. Јован уз саслуживање свештенства Епархија крушевачке и шумадијске.

Благољепију богослужења допринели су својим слаткопојем “Србски православни појци” из Београда.

У својој богонадахнутој беседи Епископ је истакао: ”Данас наша Српска Православна Црква, сестринство овог манастира, манастир и сви ми окупљени у њему прослављамо Светог Симона Монаха, патрона и заштитника овога манастира и овога краја. Прослављамо умног човека, владара, молитвеника и хричћанина. Он је у себи имао Духа Божијег и зато је био уман и разуман. Природно је да ко је један Дух са Господом он је и једног ума са Њим, он је са Богом у једним мислима, једног живота и једне душе. Као владар Свети Симон је могао да буде горд, сујетан и надмен, али је он изнад свега био смирен, није владао народом законом и прописима колико је владао служећи своме народу. То је хришћанска врлина, да служимо једни другима. Многи данас сматрају да ако служе другоме да тиме себе понижавају. Не, није тако! У Цркви се човек мери по томе колико он служи Богу и човеку.

Свети Симон се трудио да свакога дана буде добар и бољи човек, а добар човек је верујући човек, он није завидљив, није злобан, он у сваком другом види добро. Ни један човек није само зао или само добар, у сваком од нас је и добро и зло. Оно чему човек тежи служи, то ће овладати у њему. Само човек који има смирења може да се труди да буде бољи. Хришћански је сматрати себе грешним да би кроз такво осећање Бог показао милост и очистио нас. До стања доброг човека се долази непрестано упознавајући себе. Ако не упознамо себе и не суочимо се са собом нећемо се мењати.

Хришћанин је позван на духовни раст и да се приближава Богочовеку Христу, а то је могуће само ако има Бога испред себе. Сви смо ми позвани да зрело мислимо, радимо и да будемо зреле личности. До зрелости се долази смирењем. Незреле личности су наметљиве, склоне критици других, стално незадовољне и лако повредљиве. Незрела личност је љубоморна и мисли да га мрзе они који му указују на његове недостатке. Човек који је завидљив не препознаје себе и не препознаје грех код себе, али зато жели да уђе у другога и њега мења.

Први корак ка спознавању себе је у препознавању љубоморе, завидљивости и љубопитљивости. Други корак је моћи прихватити добронамерну критику. Добра критика је из љубави речена да наш брат буде бољи, а он је бољи ако је прихвати. Онај који не прихвата критику тај нема вере, нема смирења и нема Бога у себи. Трећи корак је борити се против мана, што и јесте најтеже. Четврти корак је истрајати у добру и постати добар човек. Добар човек је само Христов човек, јеванђелски човек. Он слуша шта му Господ говори и то примењује на себи. Кључ за све ово је у љубави, нади и вери нашој. Човек не може ни грех да учини ако га не заволи. Љубав подразумева да сваком желимо добро. Где нема вере и љубави, ту се рађа сумња, а она претвара и пријатеља у непријатеља.

Како ћемо разумети невоље, бол и патњу другога ако ни ми то нисмо осетили? Када би свако почео себе да мења, онда би било више мира у нама, у породици, држави, Цркви и свету. Човека који је у миру не може да поколеба немир око њега, а то је само човек који има мир Божији у себи. Исправи себе и постаћеш животни пример. Много се више говори животом и делима него речима. Човек је оно и тамо где су његове мисли. Преподобни Симон се трудио да буде бољи човек, да буде бољи монах кроз смирење и зато га је Бог прославио на Небу и на Земљи. Бог је прославио и његово тело које је и данас нетрулежно, кроз које Дух Свети чини чуда ево пуних 800 година.

Замолимо Светог Симона да се он моли за нас да будемо бољи људи, да и ми положимо наду своју на Господа, а онда ће Он помоћи да носимо бреме овога живота. Није лако носити свој крст, али га је најлакше носити ако имамо Бога.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верника је пришао Светој Чаши како би се сјединили са самим Господом Исусом Христом. Након Литије пререзан је славски колач у част Светом Симону Монаху, али и првомученици Текли, по којој је игуманија ове свете обитељи добила своје монашко име.

За заслуге, љубав и пажњу, према овој светој обитељи коју су показали Епископ је одликовао: орденом Вожда Карађорђа господина Зорана Стојисављевића из Београда, господина Љубишу Живковића из Крагујевца, господина Андреја Јовановића из Београда и господина Милисављевић Драгана из Крушевца.

Након отпуста, прослављање великог српског владара Стефана Првовенчаног - скромног монаха Симона, заштитника овог манастира, као и првомученице Текле настављено је трпезом љубави коју је припремило сестринство манастира за сав окупљен народ.