ПРОПОВЕД ЕПИСКОПА ЈОВАНА НА ЛИТУРГИЈИ СЛУЖЕНОЈ ПОВОДОМ ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД ПРЕДСТАВЉЕЊА ЕПИСКОПА ВАЛЕРИЈАНА (СТЕФАНОВИЋА)

ПРОПОВЕД ЕПИСКОПА ЈОВАНА НА ЛИТУРГИЈИ СЛУЖЕНОЈ ПОВОДОМ ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД ПРЕДСТАВЉЕЊА ЕПИСКОПА ВАЛЕРИЈАНА (СТЕФАНОВИЋА)„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!

Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ дошао у град Капернаум и ушао у синагогу, где је почео да се моли. То је по ондашњем закону било забрањено чинити суботом. Тај закон није дозвољавао да се суботом било какво добро дело чини. Господ, као и увек, тако и овога пута говори: „Није субота човека ради, него човек суботе ради“ (Марко 2, 27). Рекао је да суботом, али и сваког тренутка, ваља добро чинити.

Зашто су се ови људи побунили против Христовог доласка у синагогу? Јеванђеље нам каже да је Господ исцелио болесног, немоћног човека. Када је то народ чуо и видео, „чуђаху се науци његовој врло, јер реч његова беше силна“ (Лука 4, 32). Браћо и сестре, Господ говори да је суботом дозвољено добро чинити. Том приликом је то потврдио излечивши овог болесног човека. Запрепашћени људи, видевши да је човек постао здрав, са чуђењем су се питали: „Каква је то реч, да влашћу и силом заповеда нечасним духовима и они излазе из човека?“ (Лука 4, 36).

Зато бих данас, браћо и сестре, вашој љубави и пажњи хтео да кажем неку реч о Речи Божијој, која није попут наших речи. Цело Свето Писмо, од прве до последње странице, јесте Богом надахнута реч. Зато ће Свети апостол Павле и рећи: „Све је Писмо богонадахнуто и корисно за учење и карање, за исправљање, за васпитавање у праведности“ (Друга Тимотеју 3, 16). На другом месту ће свом ученику Тимотеју рећи: „Проповедај реч Божију, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши са сваком стрпљивошћу и поуком“ (Друга Тимотеју 4, 2). Како је то дивно када човек има у себи реч Божију и када речју Божијом говори, а не својом мудрошћу. Апостол Павле Тимотеју додаје: „Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима“ (Друга Тимотеју 4, 3).

Ми то често радимо – сабирамо око себе људе који повлађују наше поступке и грехове. Ако нам други укаже на грешку, постају нам нека врста непријатеља, јер, тобоже, како се неко могао усудити да ми укаже на неки недостатак. Човек који мисли да нема недостатака, препознаје се по томе што неће признати критику другога и постаје суревњив.

Браћо и сестре, шта је то здрава наука у контексту данашњег Јеванђеља? Здрава наука је Реч Божија која се проповеда на охрабрење и подстрек. Међутим и данас се поједини одвраћају од те истине, јер желе да слушају само оно што прија њему; оно што прија нашим ушима. Ако у себе не примамо здраву науку Христову, онда ћемо примити друге, људске речи, које заиста могу бити истините, утешне, али могу бити и лажне. Реч човекова, ма како била лепа, она нема силу и моћ какву има Реч Христова. Како нас учи Свето Писмо, све је постало на Реч Божију – „рече Бог да буде небо и би тако“. Дакле, у Христовој речи проналазимо силу.

Велика је, бескрајна и чудесна тајна Речи Божије. То су речи пуне Бога, Његове истине, правде и љубави. Ко њих слуша, онда слуша Бога. Човек ће тада бити спреман да послуша и речи другог човека који покушава да га исправи, како каже апостол Павле. Реч је врло важна. Свето Писмо каже да не треба много говорити, већ „да ваша реч буде да да, а не не, а што је више од тога од злога је“ (Матеј 5, 37). Када човеку укажете на нешто, он ће просути море речи да се оправда. Ако слуша Реч Божију, рећи ће: „Да, у праву си“.

Све што треба људима за спасење, Спаситељ је казао у своме учењу. На сва питања је дао одговоре. Зато нема питања које може мучити душу људску, а да на њега није дат посредни или непосредни одговор управо у богочовечанском учењу. Људи не могу замислити више питања но што има одговора у Спаситељевој Речи. Не нађе ли човек одговор на неко своје питање, Свети оци кажу да то значи да постављамо бесмислено питање на које Бог мудрости не одговара. Потребно је да се запитамо колико бесмислених питања постављамо. У Спаситељевим речима има тог сока бесмртности, који крепи и оживљава душу човекову. Наше речи молитве оживљавају нашу душу. Зато се Црква подједнако моли и за живе и за мртве. Треба да будемо благодарни Богу што нам је Бог дао дар молитве.

Ми се данас, овом Божанственом Литургијом и парастосом који ћемо касније служити, молитвено сећамо блажене успомене владике Валеријана, првог Епископа шумадијског. Данас се навршава четрдесет пет година од његовог представљења. Када служимо помен за наше покојнике, то значи да се њих сећамо. Нема ништа страшније када човек изгуби сећање. Браћо и сестре, ми се данас молимо Богу и призивамо у сећање владику Валеријана и његова дела која је као Епископ шумадијски чинио. Заиста, та његова дела су огромна. Он је проповедао Реч Божију у тешко време када је тадашња идеологија и то забрањивала, исто као што је и јудејски закон забрањивао да се у суботу чине добра дела. Рекох, ми се данас Богу молимо за његову душу, јер наше молитве умилостивљавају Бога да душе наших покојника уведе у Царство небеско, тамо где нема бола, туге и уздисаја.

Недавно сам код Светог Јована Кронштатског пронашао да је рекао да се за мртве морамо молити као да се ми сами налазимо у паклу. Он додаје да ми морамо осетити њихове муке и ревносно се молити да отпочињу на месту светлости где нема туге и суза. Овај живот, нажалост, испуњен је тугама и болестима. Наша света вера каже да се молимо једни за друге, јер молитва до неба и Престола Божијег уздиже онога за кога се молимо.

Браћо и сестре, Православна Црква верује да ништа није готово до судњег дана, чак и када се небо покори. Наш човек ће често рећи: „Дај ми да једем и пијем, а после ми ништа не треба“. Заиста, ни мени ни теби неће требати јело и пиће, али хоће молитве оних који иза нас остају. Христос је рекао да је Он васкрсење и живот и да они који верују у њега не умиру. Они само промене начин живота. Све ово показује да душа живи и након смрти. Покојник не може ништа више да учини за своје спасење, али зато могу наша молитва и вера. Ако се ми не молимо за наше покојнике, не заслужујемо да се неко и за нас моли.

Рекох, ми се данас, али не само данас, већ увек молимо за нашег доброг владику Валеријана. Заиста, био је добар владика, али је томе претходило да буде добар човек. Све у овоме свету може бити омаловажено, али добар човек никада не може, макар га пљувао читав свет. Битно је да нас не омаловажи Онај који нас је саздао и створио; Онај који је својим овапоћењем, распећем и васкрсењем поново отворио врата раја, све док Господ није сишао у пакао и извео људски род. Врата је Христос отворио, али, браћо и сестре, та врата често затварамо, својим непокајаним гресима.

Нека би Господ помогао да наш живот буде живот вере у Васкрсење. Ако верујемо у Христа док смо само овде на земљи, онда смо најнесрећнији људи. Вера јесте дело бесмртности и вечности. Зато верујемо да је Господ примио душу владике Валеријана. На нама је да не прекидамо наше молитве за упокојене, јер они вапију за њима. Када човек осећа да се он сам налази у паклу, како каже Свети Јован Кронштатски, онда осећа да му је вера ватернија. Нека Господ упокоји душу нашег владике Валеријана, а у исто време молимо се за њега. Тако ћемо сачувати и себе и наше покојнике од заборава. У заборав запада онај који не слуша Реч Божију и не живи њоме. Бог вас благословио!