За певницом су појали оци: протонамесник Немања Младеновић и јереј Иван Антојевић.
Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и др Марко Петровић.
По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени се обратио верном народу: „Данас смо се сабрали у овом храму који је окружен гробовима наших најмилијих да принесемо Господу бескрвну жртву и молитве, а литургија се служи и литургијом се молимо подједнако како за живе тако и за мртве. Благо оном народу у коме постоји литургија. Литургија обједињује и небо и земљу и прошлост и садашњост и све претвара у будућност. Литургијски помен који ми чинимо кроз литургију а то је кроз помен Господа нашега Исуса Христа и свега онога што је Господ учинио за нас, а учинио је све, првенствено дарујући нам живот вечни. Ми служимо у тај спомен и за живе и за мртве и зато је много важно да доносимо имена својих живих и мртвих и да дамо свештенику да он њих спомене на проскомидији да извади ону частицу. Ми свештеници када проскомидишемо ми изговарамо имена и живих и мртвих. У словенским народима постоји обичај да поред имена доноси у цркву и оне мале просфорице са именима, да свештеник извади из те просфоре частице и да их врати да би се та просфора појела са осталим чељадима у кући. Колико је важно то помињање имамо пример из осамнаестога века, када је свештеник пресвлачио нетрулежно тело светог Антонија Черногорског, и каже пресвлачећи их заморио се и приспао. Јавио му се свети Теодосије, и рекао: „Оче хвала ти што се трудиш око мене, али те молим када вршиш проскомидију помени имена мојих родитеља, звали су се Никола и Марија“. Овај свештеник збуњен рече: „Светитељу шта ти тражиш од мене да се ја молим за твоје родитеље, ти си светитељ и ти си ближи Богу“, а он му рече: „Да, али оче много је веће када се извади частица за покојнике, то је веће и од моје молитве“. Ето нам један пример како треба стално да имамо то у сећању, и кроз то помињање ми чувамо наше покојнике од заборава. Када се молимо за њих ми разговарамо са нашим покојницима. Пред Богом нема мртвих, пред Богом су сви живи. Зато се ми често питамо куда одлазе душе наших покојника? Одговор нам даје црквена химна: душе покојника ће у Рају почивати, и душе праведника су у руци Господњој. Ако идете по нашим манастирима, имате како рука Господња, и у њој ликови главе многих светитеља. Овим речима ми сазнајемо да су душе у рају, у руци Господњој, ми сазнајемо велику тајну људског живота који овде на земљи почиње, али се не завршава овде. Завршава се овоземаљски живот а настаје живот у вечном и непролазном царству. Смрт је највећа и најдубља загонетка људског живота како кажу неки свети оци. Ако не схватимо смисао онога што бива са нама ми нећемо моћи да схватимо смисао ни нашег рађања ни живљења ни умирања. Велика и света тајна божанске љубави открива нам се у том вечном и непролазном смислу живљења. Божанска љубав браћо и сестре, не може своје створење да препусти ништавилу, да препусти пролазности, зато што је Бог вечна и непролазна љубав. Како да Бог препусти човека у ништавило а Бог дао Себе за нас, дао је Крв Своју, Распет за нас, Васкрсао због нас? Никада не смемо ни једног тренутка заборавити да су наши покојници живи и да ће васкрснути по свеопштем васкрсењу. Зато ми када смо на гробљу ми осећамо посебну тишину. Гробље као да чува на себи печат вечности, тиховање и мирноћу. То је дубока тишина која говори без речи. Наши покојници говоре без речи, они вапију за нашим молитвама, за нашим чињењем добра за њихову душу и спасење. Зато је сваки гроб тајна коју не можемо да докучимо у потпуности разумом. Гробље је острвце другога света. Гроб није видљиви знак и крај овоземаљског живота, него ту настаје живот. После смрти настаје живот. Гроб је отисак људскога духа који је прешао у вечност и онога стања којег је дочекао покојник. Зато је врло важно наше сећање на наш гроб. Зато ће многи свети оци казати: онај који се сећа гроба неће тако лако погрешити, јер зна да ће умрети. Он се тада труди у границама наших људских моћи, да чинимо оно што треба да чинимо да живимо хришћански. Јер браћо и сестре наши покојници траже нашу помоћ, они не могу ништа да чине за себе, али ми можемо да им помогнемо да о свеопштем васкрсењу добију блаженство. Чиме можемо да им помогнемо? Молитвама, доброчинствима. Да чинимо неко добро за покој наших покојника, да их се сећамо непрестано, а посебно да буде наше спомињање њих литургијско спомињање. Свака је молитва литургија. Тако да наша молитва у кући, јесте литургија. Зато је сваки родитељ у неку руку свештеник, ако породица живи у вери ако живи у вери у Бога и у вери у васкрсење. Зато нека се Господ смилује на нас и на наше покојнике, да нам дарује опроштај грехова, јер су они у предности у односу на нас. У чему? Зато што не могу више да греше. Али је зато наш спомен, наш молитвени спомен од огромног значаја за наше спасење а и за њихово добро. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије, Преосвећени је одслужио парастос упокојеним оцима, праоцима, сродницима, и свима који почивају на овом светом месту и свуда у православљу, не препуштајући их времену и забораву, него их се вечно сећајући. По завршеном парастосу, Преосвећени Владика је обишао гробове који се налазе у близини храма, одслуживши краћи помен и преливши их вином.
ђакон Александар Ђорђевић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/7934-sveta-arhijerejska-liturgija-na-gradskom-groblju-bozman#sigProId792822e80d