Чтецирао је Владан Степовић, док су за певницом појали Страхиња Савковић, Марко Стевановић, Никола Ђурица и ученици крагујевачке Богословије.
По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Одељак из данашњег Јеванђеља, браћо и сестре, веома је поучан. Господ нам кроз данашње Јеванђеље говори како треба да се понашамо у свим приликама и неприликама, у сваком стању у коме се човек налази. Господ нам каже у Јеванђељу: “Пазите, људи ће дигнути на вас руке и гониће вас, мучиће вас“. Дакле, Господ нам каже овим да је невоља увек било и да ће их увек и бити, а да човек несме никад да се поузда у себе и да може невоље своје да победи сам. Онај који мисли да може, он је заиста у највећој духовној прелести. Онај који схвата своју немоћ у односу на све што наиђе на човека, поготову искушења, такав човек ће тражити помоћ, заштиту и силу Божију. Бог ће дати и даје свакоме од нас онолико колико ми верујемо и како верујемо у Њега. Он ће нам и одговорити на нашу молитву у односу каква је наша молитва. Да ли она излази из нашег гордог срца или излази из смирења нашега, или излази из чистог или нечистог срца. Зато Господ када каже ученицима својим, а и савки је од нас крштени ученик Христов, да се пазимо јер ће “људи дигнути на вас руке и да ће вас гонити и предавати по синагогама и у тамнице, и водиће вас пред цареве и намеснике због имена мога“ - дакле, оно страдање наше правде ради, на путу Божијем, онда је наше страдање спасоносно. Када ја страдам због своје саможивости, себичности и гордости или када страдам зато што ме неко увредио онда ћу лити сузе и мислити да сам сада ја умилостивио Бога. То су лажне сузе као што је лажна побожност, као што има и лажног понашања. Господ нам овде говори да се ни тада не смемо устрашити гоњења било које врсте. Да се човек не би уплашио гоњења треба да има веру. Да верује да ће, иако га непријатељи Христови гоне, спасен. Само Христа ради, а не ако страда тамо због своје неке гордости. Господ обећава људима који страдају Христа ради Царство небеско. Има ли шта веће од тога? Обећава нам спасење. Али не можемо доћи до спасења јер треба да прођемо пут који је прошао и Господ од Његовог оваплоћења па до вазнесења. Треба да прођемо Голготу. Живот је наш Голгота и то морамо да схватимо. Не смемо да се плашимо те Голготе јер знамо шта је било на њој. Христос је на њој страдао од оног човека због кога је Он пролио крв. Стардао од оног човека ради кога се Он оваплотио и ради кога се родио. Видите ту разлику, како Бог воли и гонитеље своје и непријатеље своје. Исто онако као што Бог воли и грешника и праведника. Човек никако да узме тај пример и да га примењује на себе кад дође до тога. Не треба тражити искушења, не треба се излагати али треба хришћански поднети све оно што нас снађе. Дакле, Господ нама говори, браћо и сестре, да нас Он неће оставити ни у једном тренутку нашег страдања. Он је ту највише са нама у страдању, да нас крепи. Читајте житије Светог Димитрија кога смо јуче прославили па ћете видети како Господ шаље Анђела у тамницу да га крепи. У каквом тренутку Анђео налази Светог Димитрија? Клечи и моли се. Анђео му каже: “ Не бој се војниче Христов, крепи се“. То је исто чинио и Свети Нестор, кога данас славимо, који је исто страдао Христа ради. Тај гонитељ Лије, гонио је хришћане по наредби свога цара али видеите сад ово. Он је послушао свога цара да гони хришћане, а Свети Димитрије, када је постао војвода и када му је цар наредио да убија хришћане, није прихватио то већ је обрнуто чинио. Народу је предао чисту веру. Нестор, који долази у тамницу Светом Димитрију, тражи благослов да устане против овога гонитеља хришћана. Димитрије му даје благослов. Он побеђује али му Свети Димитрије каже да ће и он пострадати ради Христа. Немој да се узнесеш, немој да се погордиш. Победио си тог чувеног непријатеља али ћеш страдати за име Христово. Не смемо да се плашимо старадања. Највише треба да се плашимо страдања ако страдамо у смислу гордости, сујете, што мислимо да смо нешто итд. Такво страдање није спасоносно. Да би човек био спасен, Господ нам кроз данашње Јеванђељењ каже: “ Трпљењем својим спасавајте душе своје“. Шта је трпљење? То је спасење. То је оно што наш народ рекао: “Трпљење је спасење“. И ту треба да се човек хришћанин угледа на онога који је имао највише трпљења, а то је Господ наш Исус Христос. Он је трпео од оног тренутка када се родио. Прво видимо из Јеванђеља, није имало места где да се роди. Чим се родио, Ирод тражи да убије Христа и у том трагању да га убије колико је поубијао витлејемске деце. Родитељи његови га склањају у Египат. Он трпи и пљување и шамарање. Да га назову Веелзевулом, да га назову ђаволом браћо и сестре. Погледајте колико људски ум може да заблуди. Ми мислимо мој ум не блуди. Па како не блуди брате и сестро? Чим се смањи вера у Бога ми онда почињемо да блудимо. Да тражимо спасење тамо где Спаситеља нема. Зато и Госпиод каже: “Трпљењем својим спасавајте себе“. Ко претрпи тај ће бити спасен. Опет кажем, који трпи правде и истине ради, а правда и истина је Бог, а не човек. И човек је истина уколико је са Богом и уколико је Бог у њему. Свети апостол Павле нам у данашњем Апостолу каже да се, када се нађемо у таквим невољама, обучемо у свеоружије Божије. Које је то свеоружије Божије? Благодат Божија, вера, нада, љубав, кротост, смирење. То је све оружије Божије. “ И узмите кацигу спасења“. За шта служи кацига? Па да сачува главу, браћо и сестре. “ Да се обучемо у веру али да живимо вером како би нас Господ кроз веру спасио“. Ми вером усељавамо Бога у себе али када нам нестане вере ми онда прогонимо Бога из себе. Човек је без Бога пустош и пустиња. Празан је благодати Божије али је зато пун себе. Пун је гордости. Испуњен је не Богом него, на жалост, оним нечастивим који човека стално подстиче да не поступи како му је Бог рекао. Да га не слуша, а послушност је, браћо и сестре, спасење. Да није Пресвета Богородица послушала Архангела Гаврила када јој је дошао да јој објави најрадоснију вест да ће родити Спаситеља па шта би била вест? Она се није погордила када јој је рекао да ће родити Христа Спаситеља. Она је сва уздрхтала и казала: “Нека ми буде по речи твојој“. Дала је пристанак, а тај пристанак је дошао из њеног смирења. Дакле, ми када смо крштени дали смо тај свој пристанак да живимо са Богом. Јер у Христа се крштавамо и у Христа се облачимо. Сигурно, човек поседује дар слободе. Може да живи са Христом, а може да живи и без Њега. То је његова слобода али чему води слобода за коју ја немам одговорност? Зар је моја слобода што сам у неком звању или чину да могу да чиним шта хоћу? Не. То треба да нас смирује још више. Јеси ли свештеник? Управо треба да кажеш да си слуга, а не господар. Господар је Бог браћо и сестре, али човек који не може да обузда те људске ниске пориве, који не може да обузда језик свој, његова је побожност лажна. То каже Апостол Павле браћо и сестре. Треба да обуздавамо своје слабости. Све у свему, искушења је било, невоља је било и невоља ће бити али ако се држимо за руку Божију, ако се држимо Цркве Христове као Текла Његовога, ако верујемо у Њега, па и ако клецамо, падамо и страдамо знамо да нас Господ неће оставити. Он није дошао да спасе једног човека или један народ. Он је дошао да спасе цело човечанство. Бог хоће да се сви спасу и да дођу до познања истине. Ту је тај наш камен спотицања што не прихватамо Истину, а истина је само Бог. Човек хришћанин који носи Бога у себи ће да се смирава и заиста ће да прихвати ове речи на крају данашњег Јеванђеља које кажу: “Да вам ни длака са главе неће пропасти без знања Божијега“. Шта је та длака наша? Ништа али Бог и о њој мисли. Бог мисли и о оном црву под кором, а да не мисли о човеку за кога страдао, због кога је васкрсао, због кога се оваплотио и родио. Мисли Бог о нама али треба ми мало да мислимо о Богу. И ово што каже: “Трпљењем вашим спасавајте душе своје“ – јесте, Бог је трпљење али може и Богу да пукне трпила када види да нећеш да послушаш Бога. Народ је рекао: “ Силом се баба у Рај не тера“- ни нас Бог неће неком силом да спасава као што није силу употребио када је Адам окренуо леђа Богу и када га је престао слушати. Дао му је слободу. Када је Адам пао и сазнао шта је имао и шта је изгубио седео је наспрам Раја и плакао. Требало је да дође до покајања. Опет по оној нашој народној: “Имадосмо, незнадосмо, изгубисмо, познадосмо“- све можемо изгубити само не смемо да изгубимо Бога, а да не би изгубили Бога ми не смемо да изгубимо веру. Веру, и кад нас невоље снађу, да има то свевидеће око Божије, свевидећа рука Божија која нас неће оставити. И баш тада, кад страдамо, треба да покажемо веру и оданост Богу, а онда ће нас Бог наградити Царством небеским. То је оно што Јеванђеље каже: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове а све ће вам се друго додати“, а човек на жалост хоће само своју правду. Ко мисли да је нешто без Бога, заиста је ништа, а човек је са Богом све. Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/7939-sveta-arhijerejska-liturgija-u-hramu-svetog-dimitrija-u-susici#sigProId8a1c65aa0d