За певницом појао је протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је господин Владан Степовић.

Велики број верника, од којих известан број њих и прославља Светог Стефана Дечанског као свог патрона и молитвеника пред Господом, окупио се под сводовима храма у Бресници да уз свог Епископа принесу молитве Васкрслом Господу и светом Стефану Дечанском.

У својој беседи шумадијски Првојерарх је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре данас наша Црква слави једног великог угодника Божијег и светитеља из рода нашега, светог Стефана Дечанског. Дечански се назива зато што је псаградио прелепи манастир Дечане. Свети Стефан је био велики мученик јер је од својих најближих сродника, од једнога ослепљен а од другога убијен. Можете замислити, човек који нема вере и љубави према Богу и људима, како би се тај човек односио према њима. Али свети Стефан је био испуњен свим хришћанским врлинама, а на првом месту смирењем. Смирење му је помогло да не одговара злим на зло. Он је био испуњен милосрђем и љубављу, јер је само љубав могла да покрије све невоље које су му наносили. Заиста како Јеванђеље каже љубав покрива мноштво грехова. Свети Стефан је имао велику веру и у житију стоји да му се након што су га ослепели јавио свети Никола и рекао: “Стефане ево твојих очију у мојим рукама, кад дође време ја ћу ти их дати“. Пет година је свети Стефан био слеп, након тога му се опет јавио свети Никола и вратио му вид. Свети Стефан је био владар, велики ктитор и градитељ али је пре свега био човек велике љубави према Богу и ближњима. Ако читамо Свето Писмо видећемо да се у Јеванђељу пре свега говори о љубави, и о томе да човек треба на божанску љубав да узвраћа човечанском љубављу. Права љубав је жртвена, љубав која је спремна да се жртвује за другога. Погледајмо сваки самога себе и рецимо које је од нас спреман да да живот за другога. Онај који имавере у себи он, је спреман. Онај који има љубави према Богу он је тај који ће и живот за другог положити. Човек који не уме да одговори на љубав Божију и који не уме да благодари на љубави Божијој, то је човек који је затворен у себе и који мисли само на себе. Саможиви и себичан човек не узвраћа љубав нити узвраћа уздарјем на дар и љубав другоме, како Богу, тако и човеку. Зато наша љубав не сме да буде себична, већ треба да волимо сваког човека. Ми се можемо не слагати са са неким човеком, али не смемо да га мрзимо зато што нема исто мишљење и став као ја. Јер је сваког човека бог створио слободним да буде добар или зао, праведан или неправедан. Ми не смемо волети човеков грех али не смемо човека не смемо убијати због греха. Грешан човек је слаб и болестан, а болесног човека треба да лечимо и да га подижемо. То је одраз праве љубави.

У данашњем Јеванђељу Господ нам каже да знамо да ако нас неко мрзи да је Њега омрзнуо пре нас, Њега који је право оличење љубави. И зато нас још једном Јевађеље подсећа да ми нисмо од овога света, и ако у овом свету живимо да смо од Онога света. Живећи у овом свету, као да смо са Онога света ми овом животу задобијамо спасење. По то ме како живимо, Гопод ће нам тако и дати и наша дела ће нас или спасити или осудити јер она иду пред нама. Да ли имамо љубави или мржњу то од нас зависи. И зато нас Господ опимиње да ко мрзи Бога, он мрзи и све што је Божије па и човека Божијег. Мржња помућује ум човеков и претавара га у нешто што се не може човеком назвати. Зато нас Господ упозорава речима доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине.

Ми људи смо слаби, али смо позвани да имамо смирења. Где има смирења, ту нема гнева. А када нема гнева, нема ни љутине, ни вике, ни хуле на Господа како нас учи апостол Павле. Позвани смо да увек будемо добри и да не заборавимо да зло не рађа добро, мржња не рађа љубав и нити зла дела могу да створе добра дела. Зато наш народ и каже ватра се ватром не гаси, нити зло злим лечи. Човек који носи Бога у себи он постаје добар и Бог му даје све оне врлине које красе Бога. Зато насупрот мржњи стоји љубав која оплемењује, ум и разум, и наша дела и размишљања. Бог у чевеку до те мере оплемењује да онај човек који у себи има љубав Божију, он не може па да и своје непријатеље не воли. Ако вилимо своје непријатеље нећемо их иритирати да нам чине зло, па ћемо тиме сачувати и њега и нас, њега да не учини зло а нас од зла да нам буде учињено. Које задио љубав тај је задобио и Бога, јер Бог је љубав, како каже апостол и јеванђелист Јован. Господ нам својим примеромк показује да се он молио за злочинце који су га гонили и убијали. То може само Божанска љубав али човечија која је оплемењена Божанском љубављу. Само ако у истини волимо Бога онда ћемо у истину волети и човека. Ми се можемо наљутити али не смемо зло другом помислити, а камо ли урадити. Јер човек је икона Божија, мрзећи другог човека ми мрзимо самог Бога.

Љубав је тесно повезана са смирењем, и то видимо у животу светог Стефана Дечанског. Отац га ослепео а син га задавио. И он, Стефан, се није светио, и зато га је Господ прославио. И не само њега већ и оца и сина његовог јер су се покајали.

Ми морамо припадати или добру или злу, или Богу или оном другом, или љубави или мржњи. Зато се молимо Богу да нам Господ да љубави и да нас научи како треба да се молимо и да у Богу и са Богом будемо како бисмо у љубави Божијој опстали, и њоме били спасени. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након сједињења са васкрслим Христом кроз Причешће, владика Јован је поделио иконице народу, који сунакон Литургије принели Богу њихову бескрву жртву у славу Животворне Тројице а у част светог краља Стефана Дечанког.

Иначе, у парохијсој заједници храма светог Јоаникија девичког око 35 колачара прославља Мратиндан као своје крсно име, од чега највећи број житеља села Јабучје. У ово маленом шумадијском село који броји једва нешто више од тридесет активних кућа петнаест кућа слави Мратиндан као своје крсно име. Поред светог Стефана Дечанског најзаступљенија слава је Лазарева субота. Један број домаћинства прослављају обе славе, како Мратиндан тако и Лазареву суботу.