Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља од Луке, наш Првојерарх обратио се сабраном народу рекавши да када човек служи другима и добро чини првенствено другима онда се он ослобађа себе, ослобађа се свога егоизма, свога ега, своје саможивости, и тада се човек дели, а једино када се човек дели на добро он не осиромашује, напротив, постаје богатији зато што даје себе за другога. И то је наша жртва. Ако ми нећемо да жртвујемо себе за другога онда нисмо добри хришћани. Човек који неће да жртвује себе за другога већ сматра да сви треба да се жртвују за њега није хришћанин. То није хришћанство. То је прави егоизам који човека одводи од Бога. Бог је човеку даровао дарове Божије. Дао му је таланте, како стоји у Светоме Писму, да човек буде вредан и да те дарове не скрива у себи, већ да их умножава и да их не стиче само за себе већ да их стиче и ради других, како би те дарове које умножава послужили како другима тако и самоме себи на спасење. Приликом умножавања дарова ми се не треба тиме хвалити и мислити како је Бог дао нама више него другима и да то што нам је дато треба да искажемо, да покажемо, и да осуђујемо другога како нам смета у томе да те дарове јавно покажемо и како не можемо да дођемо до изражаја. Себе треба да покажемо послушним у ономе у чему нам је дато да будемо послушни и ревносни. Стога дарове треба да умножавамо на тих, а никако на буран начин. Немојмо себе истицати, већ живимо таквим хришћанским животом у смирењу како бисмо оправдали све оно што нам је Бог дао и када Бог види наше смирење Он ће то и наградити. Господ нам је све даровао, све нам је дао, а на првом месту Себе. Дао нам је Цркву своју као Тело своје да у њој, кроз заједницу једних са другима, заслужимо Царство Небеско и да заслужимо спасење. Као појединци то не можемо. Али нећемо ни заслужити Царство Небеско ако око себе окупљамо само оне који су наши истомишљеници и мислимо да је он мој прави сарадник јер мисли као ја. Међутим, да ли смо проверили ту своју мисао? Да ли је она мисао Божија? Да ли је она мисао Јеванђелска? Или мислим да је моја мисао једино исправна. Људи смо и не можемо тако да размишљамо ако желимо спасење.

Бог нам је дао дарове да умножавамо и да се обогаћујемо кроз то умножавање чувајући то што нам је дато као зеницу ока свога. Бог је човеку дао Себе, дао му душу, али му је подарио и да управља творевином, да управља природом, и како се човек понаша према творевини Божијој тако се и она понаша према нама. И зато је тај раскорак који правимо тако што се не понашамо како треба па нам природа узвараћа и невољама и патњама, и поред свега тога човек сматра како му природа и творевина Божија смета, а заправо смета му његова самовоља, гордост и сујета. Творевина се преко човека спасава. И зато је огромна улога човека у домостроју Божијем и у творевини Божијој. Дао нам је да душом својом управљамо, и до нас је да ли ћемо душу своју спасити или ћемо је изгубити. До човека је да ли ће дарове које му је подарио употребити на добро или на зло, да ли ће их употребити на опште добро или на само своје лично добро. Све је то Господ дао човеку, али ће зато и тражити одговорност од човека како се понаша према даровима Божијим. Други човек нама је дар Божији, јер Бог је Бог љубави и воли свакога човека подједнако, воли и праведника и грешника. Али човек који не уме да узврати на љубав Божију човечанском својом љубављу, он не може да осети како га Бог воли. Такав човек често сматра да га Бог не воли, јер га не воле други, а у ствари он не воли друге и не воли Бога.

Са свим подареним даровима нам је Бог дао да рукујемо, а до нас зависи да ли ћемо то употребити на спасење другога и себе самога. О свему овоме нам говори данашње Јеванђеље које смо чули.

Свака јеванђелска прича на један сликовит начин тумачи суштину, поруку, поуку и садржину саме приче. А Господ кроз данашњу јеванђелску причу жели да нас поучи како би требало добро управљати повереном нам богатством. А све што нам је Бог дао јесте богатство и зато морамо бити свесни да то богатство није наше и сво имање које имамо није наше, већ Божије, и зато према свему се тако и треба односити. Поучава нас данашња прича да уколико не управљамо оним што наје Бог подарио онако како Он жели, онда нам то неће бити на спасење, већ напротив, на пропаст. Коме је много дато много ће се и тражити. А Бог зна колико можемо да носимо и толико нам дарује. Са више дарова човек мора да уложи и више труда како би зачуо речи Господње "добри и верни слуго,у маломе си ми био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега" (Мт 25,21). То је оно за шта треба да се залажемо у животу, да оно што нам је Бог дао употребимо на добро, а то је спасење, и да не дај Боже због своје лењости, онај један таланат закопамо. Ова јеванђелска прича нам говори да оно што нам је даровано употребимо за потребе ближњих више него за потребе своје и сопствену наслагу. Јер када се будемо давали више за другога, много ћемо више и добити. Човек незадовољан местом где га је Бог послао и положајем који му је дат јесте човек који нема љубави, јесте човек који је незадовољан самим Богом.

Стога, љубимо Господа Бога свога свим срцем својим и душом и љубимо другога као себе самога и чинимо другоме више него ли самоме себи. Данашња порука и поука Јеванђеља јесте да мудро управљамо својим животом и Божијим даровима, да мудро живимо и мудро радимо и да мислимо на своје спасење, али и да промишљамо да ли извршавамо послушност која нам је дата и која нам је задата, као и то да ли послушност извршавамо из љубави према Богу и према ономе који нам је дао ту заповест, јер једино на тај начин је послушност спасоносна. Помолимо се Богу да нам подари смирења, љубави, и мудрости да се у добру усавршавамо и да друге не осуђујемо, него да осуђујемо себе. Даће Господ , Бог је милостив само ми треба да слушамо Господа, да слушамо Цркву и да живимо Црквом, а не да се Црквом служимо", закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије заједничарење је настављено кроз трпезу љубави коју је за све присутне уприличило братсво ове свете обитељи.

ђакон Бојан Миленовић