Чтецирали су господа: Марко Лазовић, Лазар Коларевић, Драган Кељач, Ђорђе Милутиновић, Димитрије Милутиновић, Игњат Сенић и Павле Милутиновић.
Литургијско сабрање је улепшао хор „Светог Симеона Богопримца“ из овог храма под диригентском палицом господина Милоша Урошевића.
После прочитаног јеванђелског зачала владика се окупљеном народу обратио богонадахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре дивне поуке и савете смо чули из малопре прочитаног апостола, а у тим поукама и саветима Свети апостол Павле нам каже „Браћо ако упадне човек у каква сагрешења, ви духовни исправљајте таквога Духом кротости“(Гал 6,1) и додаје Свети апостол Павле „Носите бремена једни других и тако испуните закон Христов“(Гал 6,2). Овим речима апостола Павла треба да схватимо какав треба да буде наш међусобни однос, како треба једни другима да помажемо. Апостол Павле каже да они који су јаки треба да носе слабе, али у исто време ти јаки треба да воде рачуна да не падну у искушења због гордости и сујете, ако су себе прогласили да су они духовници, а не да су духовници по благодати Духа Светога. Заиста Свети апостол Павле нам уствари говори да колико смо у заједници Цркве као Тела Христовог у толико се бринемо за спасење и за добро једни других. Уколико носимо бремена и тешкоће једни других ми смо браћо и сестре на путу спасења и на путу избављења. „Само човек који је у заједници тај човек се спасава“, овде апостол Павле мисли на заједницу Тела Христовог као Цркве Христове, тако исто каже и за породицу, назива је малом Црквом, онај који води породицу у духовном стању и живи Духом Божијим, таква ће да буду и чеда његова, у супротном биће све другачије браћо и сестре. Шта хоће овим речима да каже апостол Павле, хоће да каже браћо и сестре да је овај свет или боље речено да је ова земља бојиште на коме човек бије битку за Царство Божије или за царство ђавоље, како каже Свети Јустин Ћелијски. Он бије битку, односно бори се за добро или за зло, он се бори за љубав или мржњу,а то је све присутно у човеку и Бог и ђаво, и љубав и мржња. На шта се човек определи тако ће и да живи, ако се определи да живи истином он зна да ће га она ослободити, а истина је наш Господ Исис Христос, јер је он једини могао да каже од целог рода људскога „Ја сам пут истина и живот“(Јн 14,6). Када човек заволи истину он заиста осећа радост, јер је у истини, није у лажи и обманама, како ми знамо често да себе стављамо у разне положаје. Живот на земљи је битка за живот или смрт, или се гине кроз грехе како кажу Свети Оци и упада се у царство зла, или се односи победа кроз врлине хришћанске које су како знамо љубав, мир, кротост, смирење.. На том бојишту је много рањених, повређених само треба да видимо да ли смо рањени сами од себе, јер човек итекако зна да рани самог себе, и та рана много више боли него рана задобијена од другога, зато што је повредио себе. Много је рањених браћо и сестре јер се о душу човекову боре анђели и ђаволи. Зашто? Зато што је душа најдрагоценије у човеку, зато што је душа боголика, зато што душа мирише на Бога, јер како кажемо за доброг човека? Он је права душа, мека душа, осетљива душа, душа која воли Бога и човека. Зато се браћо и сестре боре анђели и ђаволи, ђаволи се боре да отму душу нашу кроз грехе наше, на првом месту кроз гордост нашу, кроз сујету нашу. Док анђели бране душу човекову управо кроз хришћанске врлине. Јер човек који поседује хришћанске врлине он ће се трудити да не намести зло ни себи а ни другоме, не да неће учинити већ неће помислити да учини зло, јер такав човек има здрав ум, и зна да ако помисли зло да ће му се то зло вратити, и како каже тај човек „Повредио сам себе и другога“. Људи се слободом опредељују за зло или за врлине, и Бог прихвата наш одговор, нашу одлуку. Бог нас је створио слободне да сами одаберемо да ли ћемо живети у злу или у добром. На земаљском бојишту хришћани стоје обучени у свете врлине, у вери, љубави, смирењу, посту, чињењу доброг браћо и сестре. Апостол павле каже „Добро чините да нам не досади“(Гал 6,9), а добра никада много, а зла једна кап је тешка. Да се трудимо браћо и сестре, и да знамо да све што чинимо, чинимо за своје добро или за своју пропаст, за своје спасење или за своју духовну погибао. Све док човек не изгуби веру њему ће се повратити и духовна малаксалост и телесна, али када изгуби веру он је изгубио све, јер нема веру која му каже устани човече, она те уздиже горе, она те сједињује са Богом, јер ти и ја вером усељавамо Бога у себе. Сваки човек има грех који рањава човека, али страшно је када човек не примећује да је рањен, него само примећује ране другога не да их лечи него да их засоли како би рана још више болела. Дакле браћо и сестре увек треба да притекнемо у помоћ немоћнима и беспомоћнима и да им дајемо лекове јеванђеља. Ако је човек рањен гневом онда га требамо лечити како кажу Свети Оци леком смиреношћу, ако је рањен мржњом лечите га љубављу, ако је рањен лажима лечите га истином. Нама је потребно да палог човека подижемо, а не да га још више обарамо. Сви имамо своје слабости, али нас вера и љубав Христова везују у једно Тело, где треба сваког да осетимо као себе. Да би смо лакше носили своје слабости треба да верујемо браћо и сестре, та вера нам помаже да се избавимо, јер ми кад се избављамо, избављамо и друге. Сви смо одговорни једни за друге како каже у данашњем јеванђељу „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт 11,29), у Богу ћемо наћи све оно што смо изгубили удаљавајући се од Њега. Који је то јарам Христов? То је Његова наука то је Његово Јеванђеље, и када човек узме Јеванђеље као пример како треба да живи, тај човек је у истини блажен човек, тај човек је у радости. „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћи вас одморити“(Мт 11,28). Од чега је човек уморан? Од живота је уморан, јер човек не цени живот као дар Божији него се поиграва са животом. Има ли разлике између јарма Христовог и нашег јарма? Има браћо и сестре и то велике разлике. Наш јарам који ми стављамо сами на себе нас оптерећује, а јарам Христов нас ослобађа. Тако на пример судити се је тешко људско бреме , а измирити се је лако бреме Христово, даље светити се то је тешко бреме људско, а опростити је лако бреме Христово, али као што је љубав двосмерна, тако и праштање треба да буде двосмерно браћо и сестре. Ако се сећате јенђелске приче о блудном сину, шта вреди што се онај син који је одлутао и чинио зла покајао, ако му отац не би опростио ништа то не би значило, али овде је било обострано, жељан је отац свога детета и срећан што је син познао да је погрешио. Дакле браћо и сестре Христово бреме је љубав, а несрећничко бреме је мржња, човек који мрзи он је највећи несрећник. Човек који мрзи не може да позна ни присуство Бога ни присуство човека. Христово је бреме истина, а ђаволско бреме је лаж. Нека би нам Господ помогао да имамо плодове Дуга Светога и да живимо јеванђелским животом, тј. да се бар трудимо, да ако не можемо да чинимо нека многа добра, да се бар потрудимо да не чинимо зло. Господ ће нам дати снаге и моћи ако верујемо. И зато стално говорим човек може све да изгуби у животу, имамо разних примера где човек изгуби не имање него читаву породицу, али не сме тада да изгуби веру, вера ће му тада дошаптавати устани није све пропало, Спаситељ је ту, а где је Спаситељ ту је и Спасење. Бог вас благословио.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
После Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство храма, на челу са старешином протојерејем Драганом Икићем.
ученик богословије Ђорђе Милутиновић
