После обиласка цркве и разговора са ученицима Пољопривредно – ветеринарске средње школе у Рековцу, који су за ову прилику припремили посластице из традиционалне кухиње, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован се обратио народу и рекао:
„Ја сам, браћо и сестре, веома радостан што сам овде са вама, веома се радујем овом поводу, који нас је овде сабрао, а то је, на првом месту, љубав нашег брата Мирослава да се окупимо око ове светиње ваше око које су се вековима ваши преци окупљали. Ово наше данашње сабрање говори да је од ваших предака остало то у вашој души и вашем срцу и ја вас молим да не заборавите ову светињу. Овде је вековима народ долазио и Богу се молио, вековима тражио утеху од Бога, а невоље су нам биле, знамо кроз историју, многе и многе. Мало је народа који имају тако дуготрајну али истрајну историју као што има наш српски народ. То што је српски народ чувен и распрострањен не само у Европи, него и шире, то јесу заправо његове тапије, а те тапије су управо наше цркве и наши манастири око којих се вековима народ окупљао. Те наше светиње су биле путоказ српском народу или како песници кажу, наше цркве, наши манастири су били као куле светиљке, које су осветљавале бродовима да бродови не би залутали у океане, него да би дошли до свог циља. Зато кажем, радујем се што смо сви овде данас и тиме верујем да смо показали да желимо да ову светињу обновимо још боље, да ову светињу подржимо, да не дозволимо, када су је наши преци очували толико дуго, да она не нестане, да не буде само за наше време, не дај Боже, да наша генерација буде та која ће пустити да се она сруши пред нашим очима. Неће, док је вас, јер знам да волите ову светињу и све што вам могу рећи је да је волите и да долазите. Овде је свака света стопа натопљена трудом молитава и крвљу бранитеља и градитеља, тако да је ово место освећено и ја бих желео, да кад год дођете у ову светињу да се сетите да је овде некада, ко зна колико било монаха и монахиња који су клечали овде и молили се Богу за српски народ. Тако је и данас у нашим манастирима, драги моји, док ми спавамо, наши монаси и монахиње, наши свештеници се моле. То је дужност нас свештеника, монаха и монахиња, али то је дужност и свакога од нас, ако не можемо никако да помогнемо другоме, онда можемо да се молимо за другога, онда можемо да кажемо лепу реч о другом човеку, да бисмо се тако спасили сваке осуде.
Још једном вам се захваљујем и понављам да се радујем што вас видим овде. Верујем да се данас прво радује ова светиња, али се овде, имам утисак, радује и ово дрвеће, јер оно веома самује овде када мало народа има. На срећу, видите, народа има, само треба се организујемо и имамо циљ, треба да имамо повод због чега се сабирамо. Повод је ова наша светиња која се моли за вас, која вам помаже да опстанете и очувате своју веру, своју цркву, своје храмове и своје обичаје. Зато, хвала вам за све, још једном, нашем брату Мирославу, од кога је и потекла идеја, нека му Бог и ова светиња, њему и његовој породици и свима вама, подари свако добро, љубав, милост и радост. Нека сте срећни и Бог вас благословио!“
У току вечере свештеник Милош Тодоровић се захвалио Његовом Преосвештенству, свештенству беличког намесништва, господину Мирославу Кнежевићу и верном народу који су узели учешће у организацији овог дивног сабора, као и њиховим прилозима за обнову парохијског дома и цркве, пожелевши да се чешће овако окупљамо у цркви и око ње, а да Бог свим приложницима многостуко врати.
