Чтецирали су др Марко Петровић, Марко Гаљак и Василије Тешић.
По прочитаном Јеванђељу, Преосвећни се обратио верном народу који се окупио у храму да би поменуо своје упокојене:
“Данас смо се окупили да одслужимо свету литургију јер се она подједнако служи и за живе и за мртве. Зашто? Зато што пред Богом нема мртвих. Бог није Бог мртвих него Бог живих. И заиста са правом је наша Црква установила ове задушне дане у току године, мада то увек морамо да имамо на уму да када се молимо за наше живе, да се исто тако подједнако молимо и за наше мртве. Молитва је једина остала као контакт између нас и наших покојника. Молитва је та која нам одржава у сећању наше покојнике, све до онога дана када Господ буде хтео да се и ми сретнемо са нашим покојницима. Зато је молитва за покојнике од огромног значај и огромно доброчинство чинимо када се молимо за наше покојнике, за спасење њихове душе. То је велика утеха. Ово што за њих чинимо то ће Господ применити о Свеопштем Дану Васкрсења. Зато не смемо да заборавимо наше покојнике. Они вапију за нашим молитвама, вапију за нашим хришћанским животом, добрим делима које чинимо за наше покојнике. Треба да се молимо да се сећамо, а литургија се служи у спомен Господа Нашега и Спаса Исуса Христа. У спомен онога што је Господ урадио за нас и за наше спасење. Тако је исто браћо и сестре данашња молитва помен и сећање на наше миле и драге. Ми смо се данас сабрали да прославимо и светог Симеона Мироточивога, оца нашег Светог Саве, Симона монаха, Вукана, да прославимо светог Симеона родоначелника те свете династије Немањића. Свети Симеон браћо и сестре је родоначелник српске државе и идеје, а духовни и интелектуални творац наш јесте Свети Сава. Тако да браћо и сестре и држава и црква настале су од оца и сина. Од два човека од два светитеља. И два свеца и путоказа наше српске националне свести и духовнога живота. Сећам се прочитао сам давно како је Станоје Станојевић написао: “И данас, када се српски народ сећа ове двојице светитеља који су на Христовој науци утемељили и Цркву и државу, па је на таквој основи Свети Сава почео да просвећује род српски“. У црквеној песми чули смо данас, да спомен праведника биће вечан. То се заиста односи и на Светог Симеона. Он је био праведан, и показивао је милосрђе и на делу. Он је браћо и сестре владао народом тиме што је народу служио. Он је владао другима тиме што је првенствено владао собом. А собом је најтеже владати. Био је мудар владар, био је мудар државник али је био праведник. Нико није сагледао стање тадашњег народа, и запазио је да је његова снага тада у вери у Бога и у јединству народа. Свети Симеон је поред свих особина имао велику особину смирења. Он владар. У једно време био је јачи од Византије, али је мислио на одлазак са овога света па је све оставио, и владарски престо... У свом монашком животу је испуњавао завет послушности. Нека нам свети Симеон буде пример да се потрудимо да га следујемо, да се свети Симеон моли са светим Савом и српским светитељима да спасе Бог род људски који се нашао у великој муци и невољи. Да спасе наш род српски. Спасиће уколико ми се угледамо на наше светитеље, колико се сећамо и њих у нашим молитвама, колико се сећамо и наших покојника. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
По освећењу дарова, и возгласа: “И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа“, Преосвећени Владика је рукоположио у чин ђакона свршеног богослова и теолога и ипођакона Петра Грујића, из Аранђеловца, упутивши му речи очинске поуке: “Петре ти данас примаш ђаконски чин примаш службу служења. А у Цркви се величина оцењује не по положају него по ономе колико служимо Цркви. Служити Цркви значи служити Богу. Служити Цркви значи служити заједници Богу и људи. Па те зато молим, да се учиш, како треба служити у животу уопште, како треба служити божанствену Литургију. Ако се не научиш, остаћеш ненаучен. А што је најтеже нећеш ни друге научити. Најбоље се о души, Богу и Цркви учи на литургији. Зато је литургија најбоља веронаука. Молим те, да ово твоје ступање у свештенички чин, да сачуваш у себи страх Божији. Докле год будеш имао страха Божијег у себи, да са страхопоштовањем да прилазиш светом престолу, и да служиш ако сачуваш тај страх Божији он ће тебе чувати кроз живот. Али ако изгубиш страх Божији па почнеш да се гордиш, онда ћеш изгубити све оно што добијаш. Човеку који се моли искрено, Бог открива како ће у животу да живи. Зато је молитва врло важан фактор у животу човека. Али пре молитве треба да верујеш. А веровати значи бити за онога у кога верујеш. Хоћу и ја да верујем у тебе дете, да ћеш ти оправдати ово што ти данас Црква дарује, и што ће ти сутра дати. Јер ако не оправдаш, онда узалуд и ти и ја смо примили ову службу која је служба над службама. Нека те анђео пута прати, нека те Господ учврсти, нека ти Господ дарује снаге и моћи да служиш Богу и људима.“
Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку је архијерејски намесник, и исповедник ипођакона Петра, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, прочитао исповедно писмо. Наког тога је ипођакон Петар рукоположен у чин ђакона, на радост Цркве Божије и вернога народа.
По завршеној литургији, Преосвећени је са свештенством служио парастос упокојенима, прочитавши имена, преливши жито, и помоливши се за покој њихових душа. У наставку, Преосвећени је по традицији, обишао, окадио и прелио гробове уснулих хришћана.
ђакон Александар Ђорђевић
