Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј Срећко Зечевић, Протојереј Слободан Бабић, протојереј Синиша Раденковић, јереј Стефан Дамјановић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Василије Старовлах. Чтецирали су др Марко Петровић и господин Милош Коцић.

За певницом су сабрање појањем улепшали ученици крагујевачке богословије “свети Јован Златоусти”.

Милошћу Божијом храм је био препун верног народа жељног молитвеног јединства са својим епископом. Након прочитаног јеванђељског зачала Владика се обратио сабраном народу надахнутом беседом:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево нас браћо и сестре на крају прве седмице овог васкршњег поста, ево нас у првој суботи овога поста која је у исто време названа Теодоровом суботом. Разлог зашто је црква управо ову суботу назвала Теодоровом јесте, прво што реч пост значи уздржавање и то треба да буде основа нашег живота у овом великом посту да се уздржимо. Од чега? Од зла, од греха, од злобе, од пакости, од мржње, од зависти, од оговарања и да не набрајам даље. А зашто је посветила Светом Теодору исто је то разлог браћо и сестре јер је ондашњи опаки гонитељ, некада хришћанин, постао је велики гонитељ хришћана – цар Јулијан одступник који је знао да се хришћани прве недеље васкршњег поста сви припремају кроз пост и молитву да се причесте. Хтео је да осујети то, овај Јулијан. Хтео је и размишљао како да их оскрнави, како да се хришћани оскрнаве и донео одлуку да све оно што је на пијацу, што народ купује за храну, да се покропи идолском жртвом. Наравно, хришћани не знајући, али Бог води рачуна о сваком човеку и његовом спасењу. Свети Теодор јавио се месном епископу и казао: “објави хришћанима да не иду данас на пијац и да ништа не купују за храну него нека кувају пшеницу” тако да избегну да се оскрнаве идолском жртвом. И заиста тако је то и било браћо и сестре, ето Бог је хтео да се хришћани уздрже и понављам, то јесте порука цркве Христове браћо и сестре, као што рекох да се и ми уздржавамо. Човек који не може да се уздржи то је онај човек за кога наш народ каже “нема кочницу”. Онај који не може да се уздржи њему је све исто и добро и зло. Али наравно да се увек лакше опредељује за оно што није добро. Зато браћо и сестре, црква је установила пост да то буде период нашег уласка у себе и нашег преиспитивања себе односно да преиспитамо себе колико смо и какви смо ми то хришћани. Да ли заиста постимо само зато што је неко одредио да треба да постимо или постимо браћо и сестре из љубави јер знамо да чудесно дејство има пост и молитва. Зато је Господ и рекао у јеванђељу да се постом и молитвом и демони изгоне. Замислите браћо и сестре. Које дејство је у посту и молитви. А у ком посту и којој молитви? Оном посту каквог је црква прописала да постимо. Оној молитви како нас учи црква и свети оци да се молимо. И заиста браћо и сестре пост је благословен. Пост је једна од најстаријих установа у хришћанству. Ми се налазимо управо у тим благословеним данима поста када треба да више него другим данима да размишљамо о себи, о смислу свога живота, да као што рекох погледамо браћо и сестре у себе, у своје срце и да га припремимо да постане стан, да постане дом Божији. Најомиљеније место, често говорим, за Бога јесте човеково срце. И ако човек не припреми срце своје да у њега уђе Бог да у њему живи Бог, онда у његовом срцу ће живети онај други. Значи неће у нашем срцу живети љубав него, нажалост, живеће мржња. Неће живети добро, живеће зло. Зато треба бар у овим данима васкршњег поста, то већ понављам неколико пута, да уђемо у своје срце. А у срце не можемо да уђемо без молитве, без поста, без смирења, без добрих дела браћо и сестре а на првом месту без вере у Бога. Да уђемо у своје срце, не можемо ући и не можемо сагледати шта је у нашим срцима. Свети оци називају срце човеково као “безобални океан” нема обала, а у океану свакаквих животиња и питомих и дивљих. Заиста, један свети отац каже да када је видео своје срце он га се уплашио. Уплашио се јер није бдио над својим срцем, није водио рачуна ко улази у његово срце. И кад је видео какве све тамо унутрашње прљавштине има он је казао “сад немам разлога да било кога осуђујем било за шта јер сам сад видео себе да сам грешнији и прљавији, у духовном смислу, него ли било који други човек на овом свету “. Дакле браћо и сестре наш живот хришћански треба да буде живот испуњен Богом и то Богом живим, Божијом љубављу, Божијом правдом и Божијом истином. Ако је наш живот испуњен правдом, истином и љубављу Божијом онда ћемо ми имати апсолутно другачији поглед на овај свет и другачије ћемо гледати у себе али и у дрге браћо и сестре. Да видимо браћо и сестре да припремимо своје срце да се у њега усели Бог односно да се у њега усели благодат Божија; а благодат Божија је сам Господ наш Исус Христос. Да благодат браћо и сестре коју ми примамо првенствено кроз свете тајне, кроз крштење и кроз врлине а посебно ту благодат Божију примамо кроз свету тајну причешћа и исповести. Зато су ови дани управо дани исповести, дани причешћа браћо и сестре. То не значи да не треба да се припремамо исповешћу и причешћем ван поста, напротив – стално се треба причешћивати. Зашто? Па кад се спремамо за причешће ми знамо, бар треба да знамо, да ми кроз причешће примамо самога Бога у себе и кад се спремамо за причешће ми ћемо тада да се уздржавамо, нећу да чиним оно што сам чинио јуче, ако сам чинио зло. Почећу да се уздржавам и почећу да се припремам за сусрет са Богом. Зато је наше причешће сретање са богом и примање Бога живога у наше тело кроз тело Христово и крв Христову. Дакле браћо и сестре причешће и јеванђелски живот, то треба да буде садржај нашег живота да све што чинимо, да све што деламо да нам буде прожето вером. Вером, надом и љубављу. Онај човек који се труди да испуни ове три врлине, тај је човек Божији човек. У срцу тог човека само је љубав. И тај човек заиста живи у благостању, цело његово биће је испуњено Богом и код таквог човека је присутна радост, Божанска радост, Христова радост без обзира шта човека сналазило у животу. Да ли било која врста невоља, патњи, да ли болест. Када је човек испуњен Богом онда он све лакше подноси.

Искушења је било, искушења ће и бити. Ми не можемо да се у потпуности сачувамо од искушења али та искушења треба да примамо са вером, да знамо да на Бог некад и искушења шаље да провери моју и твоју веру и наду и љубав. Зато понављам, ови дани поста су дани наше смотре. Ко је био у војсци он зна да је војник свако јутро морао да иде на смотру где га прегледају “од пете до увета”. Наш пост је наша смотра. Ако тако не размишљамо у посту онда се наш пост своди само на телесни, да не једем неку мрсну храну и тако даље. То није сврха поста браћо и сестре. Сврха поста је уздржање не само од хране него да се уздржимо од недела. Да уздржимо језик да не прича свашта. Како то моји Студеничани кажу “ја сам решио да препнем свој језик за зубе”, то значи да веже свој језик, да не изговара свашта, да не говори свашта. Јер човек је господар сваке своје речи док је не изговори. Док је не изговориш ти можеш и да је мењаш али кад си је изговорио то је готово а реч може да садржи и благослов Божији али реч може да садржи и злобу, браћо и сестре.

Зато се ми налазимо у васкршњем посту. Зашто је Бог још у рају установио пост? Зато што је први човек Адам истеран из раја управо зато што је нарушио заповест поста. То значи да је напустио заповест уздржања када му је Бог рекао “једи са свих дрвећа само са једниг немој да једеш” али радозналост људска браћо и сестре, та жеља људска да завири баш тамо где ми је забрањено. И, шта је било? Окусио је и одмах видео да је наг. Зашто наг? Зато што су се његове духовне очи угасиле и нису више виделе Бога поред себе. Он је видео своју наготу, видео је свој пад браћо и сестре. Видео је своју огуљеност, да тако кажем, поготово кад је био истеран из раја. Шта каже црквена песма и богослужење у великом посту? "И седе Адам наспрам раја, гледаше рај а истеран је упакао и плакаше. Зашто? Плакао је што је изгубио оно што му је дато и то без икакве његове заслуге. И ми све добијамо, верујте ми, без икакве наше заслуге. Све што нам Бог даје даје на по својој милости, по својој доброти, по својој љубави којом Бог воли човека. Дакле, плакао је што је изгубио, то је опет она наша дивна народна изрека "имадосмо - не знадосмо, изгубисмо - познадосмо". Или, има највећа клетва јеврејска "да Бог да имао па немао". Браћо и сестре, нама је Бог све дао. Зато ће апостол Павле казати у посланици "шта се хвалиш да ниси примио кад си све примио? Примио си благодат Божију, примио си Бога у себе, примио си творевину Божју да гледаш како је та творевина Божија благословена, па да се и кроз ту творевину учиш да постоји творац, да то није све само од себе него да је од бога".

Једна латинска пословица каже "мртво не може да створи мртво него живо ствара живо". Бог је жив Бог је присутан, Бог је ту и зато је браћо и сестре установљен пост, да би човек кроз правилно пошћење, кроз уздржавање, кроз молитву, кроз добра дела поново задобио рај. Видите, Адам је изгубио рај јер је прекршио пост а сада нам је дат пост да постимо, да се уздржавамо од свега онога што наведох да бисмо браћо и сестре кроз покајање, кроз молитву, кроз подвиг умилостивили Бога а Бог је милостив да нам да царство небеско да нас врати у рај браћо и сестре. Милостив је Бог и ми се милошћу Божијом спасавамо а не својим добрим делима. Сва наша добра дела која чинимо исувише су мала у односу колико ми знамо да грешимо, колико знамо да чинимо зло, колико знамо да се узносимо, колико знамо да се надимамо, што каже наш народ. Али је милост Божија велика. Зато човек само треба браћо и сестре да се смири пред Богом и пред другима, да појача молитву, да појача пост, да појача добра дела да би се тако смирио и да би кроз то смирење његово ушао Бог у њега. Зато Бог и каже да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Ето нам разлога, људи смо ми па се таласамо, идемо као таласи на мору, падамо, устајемо али да се одржимо у вери браћо и сестре. Да се одржимо у молитви. Да се одржимо у љубави. Јер ако не дајемо љубав од себе нећемо је ни добити. Немаш ни право да тражиш оно што ниси дао. Само оно што дајеш, то имаш право да тражиш.

Човек се браћо и сестре у ствари мери према томе колико другоме даје добра. Не само у материјалном смислу него на пример добра у његовом правилном хришћанском животу. Дакле пост, како је то рекао један диван свештеник кога сам знао у Београду иначе родом из наше епархије, он је нама студентима говорио "децо, знајте да пост мења философију живота. " Верујте, тада као малд га нисам у потпуности схватио али кад осетиш да ти пост доноси благодат Божију онда и осећаш како ти мења ту философију, начин живота. Јер нас пост уводи у смирење, уводи нас у молитву. Пост нас, опет понављам браћо и сестре, уводи у уздржање.
Дакле ако правилно постимо и молимо и чинимо добра дела ми заиста мењамо себе. А који је тај човек који не треба промену, који не треба да се мења? Нема човека без греха. А кад се мењамо ми у ствари постајемо саосећајнији како кажу свети оци, саосећајнији и према Богу и према човеку. Све то, понављам, нам помаже управо пост и молитва која би требала да буде садржина ових дана до Васкрса а и у целом нашем животу. Тако промењени осећамо потребу да испуњавамо заповести Божије тако што ћемо гладнога нахранити, жеднога напојити, голога оденути. Пост духовни и телесни у ствари мења човеков ум. Мењају човеково срце и срце чине отвореним не само за Бога него и за другог човека. Такво срце треба да направимо да у њега можемо сместити Бога а ако у њега сместимо Бога онда смо сместили и цело човечанство, целу васељену.

Зато срце треба да буде другачије од пирамиде. А пирамиде су настале као ознака гордости човекове када је човек хтео да пробија небо, зато је пирамида тако шиљата. Срце човеково треба да буде обрнута пирамида, да тај шиљак окренеш доле па кад се молиш, кад чиниш добра дела, када имаш веру, наду и љубав, да се оно шири и да на крају мижемо да сместимо и Бога и другог човека. Ако несместимо Бога и другог човека у срце своје немојмо да се надамо ни рају немојмо да се надамо ни спасењу. Јер човек се сам не спасава него само у заједници и преко другог. Ми до другог човека долазимо преко Бога и до Бога долазимо преко другог човека. То морамо знати браћо и сестре да волимо човека онакав какав јесте, можемо мрзети грех и зло које човек чини а не смемо мрзети човека као икону божију, као слику Божију, као образ Божији, човек је образ Божији и то мора стално човек да се подсећа тога какоби заиста обнављаоу себи тај лик Божији. Зато нема већег васпитача и нема ако хоћете ни бољег васпитања од васпитања постом и молитвом. Као што је човек састављен од тела а и душе тако и пост има две основне димензије то је телесну и духовну. Телесно се односи на добровољно уздржавање од нпр. Јаке хране али добровољно, ако ми све што чинимо што морамо онда немамо користи али добровољно за добро наше ми се уздржавамои од те мрсне хране, јер нпр. мрсна храна зна да учини човека да почне човек да дивља или напије се човек па шта ради, па дивља браћо и сестре. Јел он тада свестан?Врло мало. Али је несвестан да чини добро, разум му је помућен зато што се опио и у њему дејствује алкохол а не дејствује благодат Божија, не дејствује доброта Божија, не дејствује љубав Божија. Ми телесном храном хранимо тело и треба да га хранимо и тело је за Господа али треба мало, не мало него мало више да хранимо душу, а она се не храни као што стално чујете од нас свештеника овоземаљском храном, али телу треба овоземаљска храна. Вежно је да знамо меру, колику меру треба да дамои телу. То је врло важно. Ако немамо мере онда се губимо, губимо орјентир. Душа се не храни телесном храном, она се храни молитвом, она се храни Речју Божијом, она се храни читајући Свето Писмо и житија Светих што би требало да појачамо посебно у посним данима браћо и сестре. Да што чешће долазимо у цркву, да долазимо на богослужење, да се молимо, да се причешћујемо речју Божијом, телом и крвљу Христовом. Врхунац и круна свих наших подвига у посту и молитви јесте управо причешће, то је врхунац нашег доласка у цркву и учествовање на литургији. Све то, да учествујемо браћо и сестре у Светој Литургији и у Светоме причешћу, да би примајући тело Христово и крв Христову примили самог Бога у себи, није то никакв вид него је то истинито тело и истинита крв Христова. Браћо и сесте за то је потребно да што чешће будемо на светој литургији, да што чешће учествујемо на светој литургији како бисмо постали једно са Богом а ми кроз причешће постајемо једно са Богом. Нека би нам Господ дао да започињући овај пост кога смо започели пре седам дана пођемо у тој духовној радости грлећи како каже један Свети отац грлећи један другог, грлећи читав свет и све људе да би тако могли у радости васкрсења да дочекамо Васкрс Христов и наш васкрс да би могли у радости да запевамо Христос Васкрсе из мртвих смрћу смрт уништи и онима који су гробовима живот дарова, зато се ми и причешћујемо браћо и сестре ради опрпштаја грехова и ради живота вечнога. Нека би нам Господ дао снаге да издржимо пост, да нам пост буде благословен, да нам пост буде лак а биће ако знамо шта је смисао поста, да нам Господ помогне да стекнемо мир, мир у себи и да се молимо за мир у себи и да се молимо за мир у нашој породици, нашој држави, мир у целоме свету. Видите браћо и сестре на сваком кораку је немир а где нема мира човек је узнемирен а кад је човек узнемирен он не може да доноси исправне одлуке ни у чему поготову правилну одлуку у животу своме. Да се молимо да Бог мира, љубави свакоме браћо и сестре помогне да схвате, да сви схватимо да не чинимо зло него да чинимо добро и да знамо да зло никада добра донети не може него само добро доноси добро. Бог вас благословио.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број присутних, припремљених молитвом и постом, причестио се телом и крвљу Господњом. По завршеној литургији Владика Јован је одликовао господина Божидара Ристића орденом Вожда Карађорђа због исказане велике љубави и пожртвованости према својој цркви и њеном народу. Верници су наставили дружење уз послужење у порти храма и достојно су испратили свога Епископа.