После прочитаног јеванђелског зачала, присутним верницима обратио се Првојерарх шумадијски својом надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Нека је благословен Бог наш који нас је данас сабрао у овом храму да саборно прославимо Бога у Тројици. Бог нас је сабрао како бисмо се на њој, сједињени са Господом Исусом Христом и свима светима, причестили Телом и Крвљу Господа Исуса Христа.

Тако сједињени са Богом прослављамо прву недељу Часног поста – недељу коју Црква назива Православном. Ове недеље Црква прославља успомену на једну од великих победа, односно победу над иконоборством. Један Божији угодник рече да не прослављамо само једну победу, већ дугу бројаницу победа и читаву војску победилаца. Дакле, оно што се догодило на Седмом васељенском сабору, где је Црква победила све јеретике, улива нам наду да, верујући у Бога и Цркву, смо увек победиоци. Ко је год ратовао против Цркве никада није победио. Црква је увек излазила као победилац, јер је она Тело Христово. Ми који смо крштени јесмо удови тога тела. То значи да смо сви у заједници са Богом и једни са другима.

Данас се Света Православна Црква сећа своје победе над иконоборачком јереси и другим јересима, и са захвалношћу се сећа свих који су се борили за православну веру у целом свету, било да је та борба била светом речју, било писањем, учењем, било у страдању или богоугодном живљењу. Сећајући се дана Православља, православни народ треба да се сећа да је његова света дужност да стоји чврсто у својој вери и да пажљиво чува ту веру. Ако чувамо веру онда ће и вера чувати нас.

Браћо и сестре, вера је драгоцено благо. У њој смо рођени, у њој одрастамо и сви важни догађаји у нашем животу, у вези су са вером. Она је увек спремна да нам пружи помоћ, опет понављам, ако живимо том вером. Она нас снабдева и добрим духовним расположењем, али и утехом. Утеха су нам Христове речи: „Све је могуће ономе који има вере“. Онај који нема вере, онда му и могуће постаје немогуће.

Православна вера је вера наших отаца. За њу су и апостоли, мученици и проповедници страдали. Због ње, браћо и сестре, се и крв проливала. Зато је и Црква основана на крвљу бранилаца. Да, веру треба бранити, али не неким силним и бунтовним речима. Вера се брани смирењем. Држећи се православне вере као светиње, љубећи је свим својим срцем, православни људи би требало да живе по тој вери и да је шире међу људима. Сећајмо се Христових речи да се светлост у кући не ставља под суд, него на свећњак да светли свима који су у кући. Благо човеку који светли вером. Понављам и себи и вама, то не треба да буде вера само на речима, већ таква да буде и страдална и мученичка.

Црква је ову недељу назвала Чистом, јер су се хришћани постом и молитвом чистили од греха да би неосуђено приступили причешћу, односно Закону, како каже наш српски народ. Када народ каже да је примио Закон, то значи да је примио цело Православље. Ако примамо тај Закон, то значи да га треба и испуњавати. Тај закон није ништа друго до заповест Божија. Користећи се само људским снагама ми људи нисмо у стању да испунимо ни закон Божији ни заповести Божије. Зато се молимо Богу, тражимо помоћ и благодат Божију, како би она надоместила наше људске недостатке. Свако од нас има својих недостатака, само што неко мисли да су туђи недостаци већи. Докле тако мисли, човек није хришћанин. Хришћанско је признавати да смо најгори и не тражити хвалу од људи. Она има рок трајања. Но, кога Бог хвали и људи који живе у Богу, достојан је хвале.

Зато, браћо и сестре, ми тражимо помоћ Божију да би се достојније причестили и постали чистији. Причешће нас чисти од греха. Ми се причешћујемо ради вечног живота и опроштаја грехова. Слабости и болести су последице човекове грешности. У пракси би то значило следеће. Лекари када виде болесног човека, дају му трансфузију крви. Ми хришћани, када смо изнемогли, треба да се сетимо да је Господ Исус Христос своју крв пролио за нас. Управо то је Свето Причешће и, дозволите да се тако изразим, наша духовна трансфузија. Причешће је лек за бесмртност. Зато је Господ рекао да онај који једе и пије Његово тело и крв има живот вечни.

Да бисмо очували своју веру и учење Цркве, многи хришћани су и крв своју проливали. Тако је и Црква настала – на крви мученика. За сва наша незнања о Светим Тајнама питајмо Цркву. Верујмо у њено учење, зато што Цркву води Дух Свети. Он не греши и зато је Црква непогрешива. Ми људи у Цркви јесмо грешни, али нас она сама чисти својом безгрешношћу. Црква је једина која има право да тумачи Јеванђеље.

Браћо и сестре, верујмо и у учење Цркве о иконама, чију успомену данас прослављамо. Рекосмо, ова недеља се још назива и Недељом Православља. Данас је Црква установила спомен на победу над свим јеретицима. Јеретици су они који уче погрешно него Свети Оци. Црква је дала правилан однос и правилно учење о иконама. Да нам буде јасније, рекао бих само неколико речи о томе зашто поштујемо иконе, зашто их целивамо и клањамо им се. Људи који су се противили иконама полазили су од уверења да је Бог невидљив. Заиста, то је тачно. Они зато додају да је и неописив. Бога не можемо да представимо некаквим бојама. Зар Свети Јован Богослов није рекао да Бога нико од људи није видео, до једино Син који га објави? Питамо се, како неки сликар може да наслика Бога? Они који су били против икона, наредили су да се иконе избаце из храмова и кућа, те да се баце на ђубриште. Браниоци икона су одговорили управо позивајући се на поменутог Јована Богослова, који рече да је заиста Бог невидљив, али га је таквог објавио Његов Син, а Господ наш Исус Христос – Он који је са Богом Оцем кроз сву вечност. У једном тренутку историје, Господ Исус Христос је постао човек, постао један од нас, једнак у свему са нама осим у греху. Тачно је да је Бог невидљив, али откако се Христос оваплотио, зашто се не би могао насликати? То је логично. То је био главни аргумент поштовалаца икона. Бог Отац је преко Христа нама постао доступан.

Браћо и сестре, иако је Црква после дугих спорова стала у одбрану икона, почела је да инсистира и да нас учи једној разлици коју ми хришћани треба да имамо у виду – иконама припада поштовање, а Богу припада поклоњење. Ми се не клањамо дрвету, него оном лику који је изображен на тој икони. Зато поштујмо свете иконе, јер кроз њих дејствује благодат Божија. Пуна је православна земља чудотворних икона, које благодаћу Божијом чудотворе и зато тако и приступајмо иконама. Тражимо благодат која тако дејствује кроз иконе, па ћемо онда моћи са њима и да разговарамо. Пред том иконом ћемо се на тај начин молити. Нека нам Господ помогне да схватимо да је свако од нас икона Божија. Треба да живимо по лику Божијем. Нека би нам Господ помогао да останемо чврсти у вери да је Бог милостив, да је љубав и праштање – да је Бог наш Отац који жели да се спасемо и дођемо до познања истине. Недеља Православља јесте и недеља истине. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верника причестио се Христовим тајнама и тиме потврдио свој идентитет.

У поподневним часовима с благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, братство Саборног храма организовало је Велику Литију у част и славу свих оних који су за две хиљаде година трајања Свете цркве, дали себе, своје трудове и своје животе за победу вечне истине, слатког Православља. За победу коју је Православна црква извојевала после дуге борбе над онима који су свете иконе избацивали и протеривали из православних храмова.

У Саборном храму Успења Пресвете Богородице са почетком у 16:00 часова почело је свечано вечерње богослужење у част победе Православља над свим кривоверјима и шизмама. У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство и верни народ кренули су у свечану литију кроз град Крагујевац, носећи у рукама иконе светих и на тај начин символизујући победу Православља.

По повратку Литије у храм, Преосвећени Владика одслужио је Молебан и прочитан је Синодикон, који садржи анатему или проклетство свих јеретика, посебно иконобораца, затим похвалу за све ревнитеље православне вере. Тај Синодикон донет је 843. године у Цариграду.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Молебна Епископ се обратио учесницима литије.

Похвалном песмом на крају Молебна, Никите Ремезијанског “Тебе Бога хвалим”, узнели смо молитву и захвалност Свевечном Творцу због сачуване чистоте Православне вере.