Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао: “Васкрсава сваки онај који верује у Бога и у Васкрсење Христово. Који се крсти у Христа који се облачи у Христа. Сваки онај који умире са Христом, који умире са вером да ће Васкрснути са Христом, тај заиста и Васкрсава. Чули смо данашње Јеванђеље које каже ко слуша моју реч и верује тај има живот вечни. Отуда вера у Господа Исуса Христа је стицање живота. Ко верује у Мене има живот вечни још и сада и овде на Земљи. Ко верује у Васкрсење он живи на овоме свету на овој Земљи, али стално мисли на Васкрсење. Хода Земљом а мисли на небо. То је хришћанско. Зато што ово наше ходање Земљом јесте краткотрајно, нека траје и стотину година је кратко у односу на вечност. Наш Символ вере завршавамо речима да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Значи хришћанин је намењен за будући живот, али овај живо не смемо да пренебрегавамо па да схватимо онако како само ја мислим и како мени одговара. Живот морамо да схватимо озбиљно. Живот морамо да схватимо као дар Божији. Дар чувамо. Стављамо га пред наше очи да нас подсећа на онога који нам је дар дао. Да нас подсети на љубав, јер нам је тај дар дао зато што нас воли. Потребно је да на љубав узвратимо љубављу. Нико нам такву љубав није дао као што нам је Господ дао. Господ нас је заволео пре него што смо ми заволели Њега. Његова је љубав спустила са Неба, одвела Га на Голготу, на распеће, Васкрсење у Вазнесење, али да стално остане са нама. Јеванђелске речи ко верује Мени има живот вечни још овде на Земљи. Како? Тако што има човек овде Бога Оца, Бога Сина, Бога Духа Светога, Свету Тројицу у себи. Ко има Свету Тројицу он има живот у себи. Он га већ сада осећа, јер је Бог у њему. Бог је вечност, Бог је љубав. Бог је све. Вером отвара све своје биће и Бог кроз веру улази у човека. Вером задобијамо Бога. Вером и ходимо, а не знањем. То не значи да знане значи ништа, већ само оно које нас приводи Богу. То је право знање, које нас приводи Јеванђељу, да живимо Јеванђелским животом. А то не значи само читати Јеванђеље као некакву обичну књигу. Јеванђеље је књига живота, књига над књигама, јер је у Јеванђељу Бог. Свака реч написана у Јеванђељу садржи Бога у себи. Ко призива Бога, Бог улази у њега и вером човек гради у себи обиталиште и исцељује се у Богу. Где су Света Тројица, ту нема места за смрт, већ свуда и у свему постоји само живот вечни. Живот морамо схватити озбиљно, онако како нас Црква учи, како нас Јеванђеље учи, а не онако како мени одговара. Јер када човек схвати живот како њему одговара, онда му није потребан Бог. Он у ствари не живи за Бога, већ за себе. Не прилагођава себе Богу, већ хоће и да Бога прилагоди себи. Мисли да буде онакав какав њему одговара. Прилагођавајмо се Богу кроз веру и добра дела. Бога усељавамо у себе кроз свете тајне, кроз врлине, кроз смирење. Кроз хришћанске врлине које украшавају човека и његов лик да заиста не потамни. Већ да светли. Зато је хришћанин послат да светли овоме свету. Али ако хришћанин није просвећен Христом и Јеванђељем како ће да светли другима. Нажалост људи мисле да светле јер мисле да су најбољи…. Ко слуша Јеванђеље и прима га у душу и живи по њему, он на тај начин потискује у себи све што је грешно, смртно, јер Бог се уселио у њега. Онда нема смрти. Телесна смрт је привремена смрт. Такав човек прелази целим својим бићем и смрти у бесмртност. Он прелази у живот у коме нема смрти. Ми смо у периоду Васкрсења Христовог и поздрављамо се са Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! Потврђујемо да верујемо у Васкрсење Христово и да ћемо ми васкрснути ако верујемо у њега. Вером у Господа Христа и самим својим покајањем, човек је осудио у себи све своје смрти. Много има смрти јер много има греха. Али много и добра има у човеку и много васкрсења има у човеку. Када човек уведе себе у покајање он стално васкрсава. Покајање је равно Васкрсењу. Заиста вам кажем и већ је настао када ће мртви чути глас Сина Божијег и чувши га оживеће. Смрт је Господ назвао сан. Када човек заспи са молитвом, онда се његов дух моли и када спава. Када заспи телесном смрћу, он ослушкује тај глас који треба да га пробуди. То је глас Бога. Господа Исуса Христа. Када се разбуди на покајање чуће глас Сина Божијег. Покајања нема без смирења. Не можемо имати ни вере ни наде ни љубави без смирења. Онај који је пробуди на покајање прелази из смрти у живот. Када чује глас Сина Божијег , човек чује чим почне да извршава заповести Божије, чин почне да се каје. Тако из греха из смрти, прелази у живот вечни. Нека нам Господ помогне да чујемо глас Божији да се покајемо. Покајања нема без труда, нема ако се не одрекнемо гордости, сујете и великог труда и подвига, усрдније молитве. Треба нам Јеванђелски живот да би задобили Царство Небеско. Није тешко ако живимо по вери и чинимо добра дела задобити вечни живот. Где нема смирења, ту гордост царује. Где гордост царује, ту Бога нема. Бог се силнима противи, а смиренима даје благодат. Смиреним. Највећи пример смирења је Господ Исус Христос. Бог дозвољава да га слуга његов шамара и прикива на Крст, а он моли се Оче опрости им не знају шта раде. Само таква љубав Бога чини Богом. Шта је Богородицу учинило Богородицом? Она је имала слободу да одбије да буде Богородица. Нама Бог не ускраћује слободу, али она је то прихватила у смирењу и рекла нека ми буде по речи твојој. Ако не слушамо реч Божији, онда ћемо придавати важност нашој речи. Ако то чинимо онда смо удаљени од Бога. Нека нам Господ помогне и да се молимо да нам Бог дометне вере. Сами апостоли су живели са Христом и гледали чуда када Исус исцељује болесне, али опет кажу нека нам Бог дометне вере. Стално на уму су им биле речи Христове све је могуће ономе ко има вере. Верујмо и живимо по вери“ била је поука Владике Јована.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице вернима коју су присуствовали светој Литургији.

протођакон Мирослав Василијевић