Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда. На почетку богослужења Епископ Јован је освештао живопис рабровачке Цркве.
У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је сабраном народу рекао: „Христос васкрсе, браћо и сестре!
Ево, налазимо се још увек у васкршњој радости. Нека да Бог да се у тој радости налазимо и осећамо не само у овим попразничним данима Васкрсења Христовог, него целога живота. Заиста веће радости за човека нема до Господа нашег Исуса Христа. Зато Свети апостол Павле каже – радујте се у Господу и опет велим радујте се! Радост човеку увек треба, драга браћо и сестре, а чини ми се да нам је у времену у којем живимо више него икад потребна та радост. Да нас не би невоље, болести и страдања завеле и одвеле да престанемо да се радујемо. И да се тако уместо радости у нас усели туга. Васкрсење је Христово показало да туги нема места у верујућем човеку. Радост је заменила тугу. Зато је Христово васкрсење темељ и суштина хришћанског бића, хришћанског живота.
Да би човек схватио тајну живота, тајну овог и оног света, да би схватио тајну самога Бога, не може све то схватити ни науком ни философијом, већ само тврдом вером и чистотом свога срца. Не сујеврејем, не млаком вером, већ јеванђељском вером, која и брда премешта. Вера не припада појединцу, вера припада заједници, вера прирпада Цркви. Тврдом вером и чистотом срца схватићемо оно што наш ограничени разум не може да схвати. Зато и Апостол Павле каже да се Христос вером усели у срца ваша. А када се Господ Христос вером усели у срце наше, онда се са њиме усељава све што је Божије, што је свето, онда у тог унутрашњег човека када се усели Христос онда он живи Христом, мисли Христом, дела Христом. Његов ум не лута, јер када је Христос у срцу нашем онда је човек сабран. Он је сконцентрисан. Он је предан. Кад је човек предан, онда нема границе, него ће се само усавршавати.
Живот је тајна и та тајна се не схвата тако лако. Са Христом у човека се усељава и вера и нада и љубав и правда. Са Христом се у човека усељава и живот. То није живот од данас до сутра, наш живот је овде тренутак у односу на вечност. Зато човек треба да се учи животу. Зашто? Зато што је живот дар Божији. И нама Бог није дао живот да га проћердамо, да га преспавамо, да уселимо у њега гордост и сујету. Дар треба да поштујемо и волимо. Тај дар нам подсећа на дародавца, тј. на Бога, јер нам је Бог тај дар дао из љубави. И ми тако чувамо дародавца љубављу у себи. Када је човек испуњен собом у њему нема места ни за другог човека, ни за Бога. И зато му је стало да га цео свет види. Требало би да живимо у вери, у нади, у љубави и да се жртвујемо.
Није грех само кад учинимо грех, већ и кад не чинимо добро. За све нам је потребна вера, јер вером живимо. Вера је изнад знања, јер вером једино можемо да докучимо где не могу ни очи, ни подвизи и зато је вера најдубље могуће знање. Зато Апостол каже – вером ходимо, а не знањем. Треба да погледамо шта чинимо, шта говоримо, шта радимо. Вера је најдубље могуће знање, па стога Свети апостол Павле веру назива основом живота. И да је вера ишчекивање невидљивог. Бог је невидљив, али Бог се свакоме открива онолико колико има вере. Човек ће осећати Бога у себи, уколико осећа глад и жећ за Богом. Човек испуњен собом, неће осећати духовну глад и жећ. Како то моји Студеничани кажу – узео је он себе у своје руке. Е, то је опасно. Ако не ухватимо себе за руку Божију, пропашћемо и умрећемо духовно пре телесне смрти. Само рука Божија води човека ка назначењу, ка вечном животу.
Ако је човек само земаљско биће, ако је само телесан, откуд вера? Зашто она постоји? Апостол Павле каже да је највећа несрећа за човека ако не верује у вечност. Мирне душе можемо рећи да је човек биће вере. То је биће које се рађа са вером. Е сада, да ли негујемо ту веру, да ли живимо њоме? Ако не чувамо душу и не негујемо веру, пропашћемо. Све што је отуђено од Христа, осуђено на пропаст. Све што је са Христом то је спремно за спасење. Како човек може бити задовољан самим собом, кад је грешан? Да ли човек може сачувати призвање на које је свако од нас призван? Позвани смо да стално преиспитујемо наше призвање на које смо призвани.
Ако немамо другог човека и не прихватамо га као другога, онда нећемо доћи ни до првога, до Бога. Без богољубља нема човекољубља. Свако ко каже – ја волим Бога, али не волим човека, заварава се и живи у заблуди. Треба осудити грех, а не осуђивати човека. Човек је биће које чезне за другим и то не само за другим као пријатељем или комшијом, већ за другим који утврђује ту људску заједницу. Заједницу Бога и људи, а то је Господ Исус Христос. Он је тај који даје смисао заједници Бога и људи. Са вером Христос долази у срце, а са Христом долази и љубав. Тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Нисмо ли утемељени у љубави, све нам је џаба. Џаба ми је што ћу се лактати да бих дошао до неког положаја или звања, а нисам ишао путем смирења. Можеш и задобити положај или звање, али то ти је на пропаст, на духовну смрт браћо и сестре. Прво вера долази, а онда и присуство Господа Исуса Христа у нашем животу. Са Христом човек добија сва неописива и незамислива блага.
Апостол Павле нам указује на једну степеницу ка савршенству и каже нам да та прва степеница јесте вера, а завршетак, последњи степеник је љубав. Вера и нада ће нестати онда када будемо са оним за кога смо и живот дали. Што да верујем кад сам са оним у кога сам веровао, у шта да се надам када сам са надом, а љубав ће остати заувек. Јачањем вере ми све више смањујемо ту раздаљину између нас и Бога. Што јача вера то смо ближи Богу, што је слабија вера то смо даље и од Бога и од човека. Што јача вера то ближи Христос и обрнуто. Тако се ми браћо и сестре учимо да се молимо и да задобијемо љубав, али не љубав која је сентиментална, него љубав која се жртвује. Зато нам је дата она дивна и врло кратка молитва – Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Човек кад осећа грешност онда ће ту молитву изговарати повезано са умом и срцем. Та молитва је тако значајна, зато што се љубав сједињује кроз ту молитву са вером и са надом. И кад се сједнине вера, нада и љубав, онда се губе границе. Молитва нема граница, она пролази свугде, толико је молитва значајна. Зато треба да се научимо да се молимо. Да научимо да чувамо веру. Да је чувамо делима и смирењем. И ђаво зна да је најпотебнија човеку вера и зато он хоће да убеди човека да нема Бога и да се све сме радити, јер нема Бога. Понекад помислим да би боље било да нам Бог није дао слободу, али се онда питам да ли бих онда био човек. Слобода без одговорности није слобода. Или како је то дивно говорио Достојевски – слобода је да ја ограничим себе да учиним зло другом.
Зато се и ми помолимо Богу данас, драга браћо и сестре, да нас Бог научи да се молимо онако како су апостоли молили да их Господ научи да се моле. Нека је на здравље и спасење данашња Литугија, а Литугија нам говори шта је Васкрс и шта значи Васкрс за нас. Нека је срећно и Богом благословено освећење фресака. Ево, ви сте добили фреске на овим зидовима, па када долазите замислите како вас Светитељи посматрају, како се моле за вас, али је зато важно да се и ви молите њима. Нека је благодарност свима за ово велико дело, вашем свештенику, његовим сарадницима, ктиторима. Учестовати у изградњи Цркве значи учестовоати у спасењеу. Зато премудри Соломон и Апостол Павле кажу – уграђујте се у храм Божији као живо камење. Нека је срећно и благословено наше сабрање и нека нам буде на спасење данашња Литургија и Причешће којим ћемо се причестити“, закључио је наш Владика.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након евхаристијског сабрања Епископ Јован је одликовао г. Вукашина Антонијевића из Париза орденом Крагујевачких новомученика 1. реда, г. Владана Шарића и г. Ивана Петровића из Рабровца орденом Вожда Карађорђа, г. Станоја Богићевића из Јагодине Архијерејском граматом захвалности, а г. Ненада Вујића и г. Жарка Миловановића из Рабровца Архијерејском захвалницом. Одликовани су помогли фрескописање храма Светог великомученика Георгија у Рабровцу.
Након Литургије изведен је пригодан културно-уметнички програм, а потом су присутни приступили трпези љубави, коју је припремио надлежни парох протојереј Владан Јовановић.
јереј Марко Јефтић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8268-sveta-arhijerejska-liturgija-u-rabrovcu#sigProIda1ec1db23c