Епископу су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Милутин Илић (гост из сремске епархије), протојереј Дејан Динић, протонамесник Бранимир Товиловић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Стеван Илић.

Након прочитаног Јеванђелског зачала верном народу у богонадахнутој беседи обратио се владика Јован рекавши: “Христос Васкрсе, браћо и сестре. Сабрао нас је данас Бог Дух Свети који све сабира. Сва времена и прошла и садашња и све то претвара у будућност. Сабрао нас је данас да служимо Свету Божанствену Литургију и да се сретнемо са Богом живим, Богом Васкрслим. Најважније у животу људи јесте то сретање. Ако немамо сретања у свакодневном животу, то значи да смо себе изоловали из заједнице. То значи да ми други не треба и да сам сам себи довољан. Зато то сретање наше треба прво да буде са Богом живим. Када се човек сретне са Богом живим кроз веру, кроз Свете Тајне, кроз Свете врлине, он ће се сретати и са другим људима. То сретање са Богом и људима потребно нам је јер без њега нема нам спасења. Без тог и таквог сретања нема нама живота вечнога. Човек се среће са Богом кроз људе и срећемо се са људима кроз Бога живога. Стара српска изрека каже: “Без богољубља нема ни човекољубља”. Волимо ли човека волећемо и Бога. Не волимо ли човека нећемо волети ни Бога. Не гледа Бог ко је ко. Пред Богом су сви исти. Подједнако гледа Бог и грешника и праведника. Па откуд та дрскост међу људима да деле људе на оне који су добри и оне који су лоши. Знате ли ко то дели? Онај који је подељен у себи. Онај који не зна коме припада. Зато је наше сретање најважније, јер се остварује кроз нашу веру, кроз Свету Литургију, кроз Свету Тајну Причешћа. Зато се Литургија и служи ради причешћа. Она се служи за цео род хришћански и за све оне који истински верују у Бога живога и који вером и делима доказују да су заиста прави верници. А шта каже Господ Христос: “По делима ћете препознати људе”. Ако верујеш истински онда ћеш вером и живети. Не можемо веровати а мрзети другог човека. Можемо мрзети грех човеков, али човека не, јер је он боголико биће. Данас нас је сабрао у ову свету обитељ и Свети Николај мириликијски чудотворац. Његово житије је велико и богато. Зашто је богато? Зато што је он имао највеће богаство у себи. Имао је Бога. Све што је чинио, чинио је ради Бога и ради другога, јер је знао да само тако чини добро за спасење своје. Свети Николај је сведок Васкрсења Христовог. Данас смо у Јеванђељу чули да се и ова жена Самарјанка, која је била велика грешница, срела са Христом. Она је прихватила Христа као Бога и то као Бога Сведржитеља, Бога Свезнајућег и Бога Свевидећег. Када је то признала и прихватила онда је и она постала сведок Васкрсења Христовог или како то још Преподобни Јустин Ћелијски каже: “Постала је апостол Христов”. Како и зашто? Зато што је одмах пројавила и проповедала Христа као што су то радили и апостоли. У Јеванђељу смо чули да када јој је Господ рекао ко је она и какав је њен живот, она је одмах отишла да каже другима да је срела Месију, да је срела Христа. Чули смо у Јеванђељу како Господ овој жени открива тајну Живе Воде. Каква је то Вода, чуди се и ова жена Самарјанка. Каква је то вода од које се никада не жедни? Она људски мисли и каже: “Господе дај ми ту воду да не морам стално да долазим овде и да је захватам”. Шта је хтела? Хтела је да без труда добије живот вечни. Али без труда, без молитве, без подвига, без хришћанског живота, нема нам спасења, браћо и сестре. Овде Христос говори о води вечнога живота. О води која тече у Живот вечни, а живот вечни је Господ наш Исус Христос. Он је то Царство Небеско и ако имамо Христа у себи онда имамо и Царство Небеско. Ако имамо Христа у себи онда живимо Христом и живимо још и овде и сада у Царству Божијем. Све нам то казује да човек није створен за неко време него да је створен за вечност. Човек је створен да живи са Богом живим и да се храни Богом живим. Човек треба да осети да је то права и једина срећа. Зато је Господ наш и рекао: “Ко је жедан нека дође к мени и пије и из његових ребара потећи ће Вода Жива”. Ако имамо живота у себи, оног Божијег живота, онда ћемо тај живот, ако живимо Христом, пренети и на друге, па ће многи имати духовне користи. Бог када нам дарује дарове не даје нам да бисмо се само ми служили тим даровима, него нам Бог дарује дарове да их уможавамо и да их делимо. Човеку који ради на свом спасењу и Бог помаже. Христос овде под водом живом подразумева Духа Светога, којим је Господ напојио свет када је Дух Свети сишао на апостоле и од тада су људи почели да пију ту Воду Живу. То је Вода која лечи од смрти и која даје живот вечни. Овим догађајем Господ нам открива Себе и полако нас уводи у празник силаска Светог Духа на апостоле. Без Духа Светога ми смо немоћни да чинимо било шта. Једино у Његовом присуству наша немоћ постаје моћна, наша слабост постаје јака, наша слаба вера постаје Јеванђелска и јака вера и што је најважније кроз Духа Светога наш ограничени ум постаје облагодаћени ум, како говоре Свети Оци. Нека нам Господ дарује да и ми тражимо ту Воду Живу која је причешће. Христос нам је најпотребнији. Све за Христа, Христа ни за што, као што говоре Свети Оци. Нека је срећна слава овом манастиру и сестринсту. Да понесете благослове својим кућама, али првенствено да у себи сместите мир Божији. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број вернога народа сабраног у овој светињи приступио је Светој Тајни Причешћа. На самом крају Свете Евхаристије владика Јован пресекао је славски колач и пожелео сретну славу игуманији Евдокији и њеном сестринством. Трпезом Љубави у манастирском конаку настављено је евхаристијско сабрање.

Ђакон Стеван Илић