Прва тема разговора је била: „Значај Васкрсења Христовог и победа над смрћу“. Сва мудровања и све философије и све религије овога света покушавале су и покушаваће да реше највећу тајну смрти. Већ вековима човек поставља питање шта је смрт и како је победити? Смрт се обично дефинише као раздвајање душе од тела, али човек аутентично постоји као психофизичко јединство, јединство душе и тела. Смрт је разбијач тог јединства. Својим учењем о стварању света Хришћанство учи да је свет створен и да има свој почетак постојања. А све што је створено то је и смртно. Свет је смртан, јер има свој почетак постојања, а оно што има почетак има и крај. Да свет не би био смртан, потребно је остварити заједницу са Богом и зато је Бог на крају свега створеног, створио човека. Бог је створио човека са циљем да човек оствари заједницу са Богом и тако и свет и човек постоје вечно и да превазиђу своју смртност. Човек је одбио ту заједницу са Богом и остао је смртан. Да би се човек спасао потребан му је Спаситељ света, а то је Син Божији. Једина религија која је дала решење проблема смрти је Хришћанство. Господ Исус Христос је решио проблем смрти, али га није решио апстрактним идејама, теоријски, не философијом, него, конкретно, на делу, својим Васкрсењем. Својим Васкрсењем нам је показао да ће сви они који су умрли, приликом Његовог Другог доласка васкрснути из мртвих, као што је и Он после свог крсног страдања Васкрсао из гроба. Васкрснувши из мртвих Христос је Васкрсење из мртвих учинио могућим за све људе и добре и зле. Права и истинска смрт је кад онај који је умро нема више могућности да се врати у живот. Ако ће он после смрти оживети и притом живети бољим животом, онда то није смрт већ спасење.
Друга тема разговора је била „Есхатологија Цркве“. У разговорима са вернима је констатовано да је у Црква у Литургији есхатолошка заједница. На који начин? Есхатологија је реч о последњим догађајима везаним за свет и за његово спасење. Основни елемент есхатологије јесте заједница свега народа Божијег на једном месту, и то заједница око Месије. Јер Господ Христос када Други пут дође, Он неће доћи сам, доћи ће окружен сведоцима свог Васкрсења, а то су апостоли, народ ће бити сабран на једном месту. Ову слику будућег доласка Христовог, будућег Царства Божијег, видимо и у Литургији. Епископ је у Литургији икона Христова, он је у средини, окружен свештеницима који су иконе апостола, а народ је сакупљен у лађи Цркве. Тако дакле, то што видимо у Литургији, то је слика будућег, есхатолошког догађаја Доласка Христовог. Када се народ окупи у храму Божијем на Литургији, тада се показује прави идентитет Цркве. Црква постаје икона преображеног света, онако како ће бити у будућности, у есхатону. Први елемент ове иконе је сабрање света. То значи да ће сви верни бити у јединству, на сабрању. Ми не постојимо једни мимо других, него треба да смо у заједници, на сабрању. Центар тог сабрања је Спаситељ наш Господ Исус Христос. Он је тај који све што је расејано сабира у једно. Он својом љубављу све привлачи. Заједно са Христом ће бити и апостоли, они указују на истинитог Христа.
Са верницима смо тумачили и Прву књигу Мојсијеву, књигу Постања. „У почетку створи Бог небо и земљу“, под небом се подразумева духовни, анђеоски свет, а под земљом овај материјални. Православна црква вером у Бога као Творца света, открива истину да је свет дело воље, мудрости и силе Божије. Свет је по хришћанском схватању κτιστος – створен и то "ни из чега" - ex nihilo. Израз "ни из чега" показује да пре него што је створен, свет није постојао, постојао је само Бог - као Света Тројица. Израз „ктистос“ значи да је свет створен и да има свој почетак и крај, дакле није вечан. Све што је створено има свој почетак и крај, што опет указује на постојање времена и простора. Ако кажемо да је Бог Створитељ света, ми тиме не желимо да кажемо да Он просто ставља ствари у покрет првобитним чином у "почетку", после чега оне функционишу саме за себе. Бог није космички часовничар који навија машинерију, а затим је оставља да сама откуцава. Напротив, стварање је непрестано. Када би Бог престао да у сваком тренутку испољава своју стваралачку вољу, васељена би истог часа ишчезла у небиће. Бог слободно из љубави ствара свет, чином своје слободне воље. Ништа га није присилило на стварање. Бог није по својој суштини Створитељ, већ је он то само по својој вољи и енергији. Прва последица стварања света „ни из чега“ јесте да је овај свет смртан. Свет је смртан зато што има свој почетак, а све што има свој почетак има и свој крај. Све што је створено то је и смртно. Према томе, овај свет није вечан, како су то говорили грчки мислиоци. Друга основна последица стварања света, јесте, да је свет створен вољом Божјом. Бог је хтео, зажелео, у једном тренутку да створи једно биће наспрам себе које није Он. У томе се огледа слобода Божија у односу на свет. Трећа последица створености света је да он не може да постоји сам, јер је смртан, подложан пропадљивости. Доведен је у биће вољом другог, вољом Божијом. Ништа Бога није приморало да ствара свет, Он га ствара из љубави. Све ово треба разумети на следећи начин: свет будући да је створен, може сваког тренутка да престане да постоји, да га нема више. Зашто? Зато што свет нема у себи самом, у природи својој, силе које му дају снагу да може вечно да опстане, да постоји. Дакле, свет иза себе и испред себе, има једно небиће које стално угрожава свет. Зашто је за хришћане толико важно да свет није вечан, него да је створен. Да ли је зло да свет буде вечан? За хришћане није зло по себи да је свет вечан, али је утолико зло уколико негира Божију слободу и то тако да у крајњој линији негира Бога. Ако сапостоји Богу нешто што није Он, ако свет сапостоји Богу, тада Бог није апсолутно слободан. Апсолутно слободно биће претпоставља да није нешто поред њега што није он сам.
Следеће предавање је било «Евхаристија живи Христос». Евхаристија је незамислива ван Цркве као заједнице, као Тела Христовог. Отуда Евхаристија на Истоку није схватана као једна од тајни у Цркви, него тајна и откривење саме Цркве, тајна сабрања, тајна општења или заједнице и тајна јединства Христа и Његове Цркве. На Евхаристији се слави живот, смрт своју жаоку иступљује и ад своју победу не слави. Ту се у најлепшој симфонији спајају небо и земља. Евхаристија је центар црквеног живота пре свега зато што је она тајна сједињења и јединства свих верних са Христом и међусобно, а затим и целокупне творевине Божије са Богом. Јер сабирајући се на Светој Евхаристији, заједничарећи у Телу и Крви Христовој ми се сједињујемо са Господом и са Духом Његовим у «једно тело и један дух» (Еф. 4,4). Света Евхаристија се врши у знак сећања на Исуса Христа, када је Христос рекао: «Ово чините у мој спомен». Али, Евхаристија није само сећање, јер се сећамо оног што је било и прошло, што се некада догодило и чега више нема. Али Тајна Вечера није само једанпут извршена, него се тајанствено продужава до краја векова. Она се не понавља, она се продужује. Ми се у Литургији не сећамо само прошлих догађаја. Евхаристија није само анамнеза прошлих догађаја, нити је она комеморација или просто понављање Христове Тајне Вечере у смислу успомене на Христову жртву, него је она актуализовање и литургијско оприсутњење за нас у Цркви, овде и сада, целокупног дела Христовог, укључујући и есхатолошку реалност Царства небеског: «Сећајући се свега што је за нас учињено, крста, гроба, тридневног Васкрсења....другог и славног доласка». Црква за темељ свог постојања има Евхаристију – заједницу. Али, она се не сме поистоветити са Евхаристијом као обредом. Евхаристија је основни догађај живота Цркве само онда када је догађај заједништва, а не када се сведе на објекат. Даље смо се у току разговора са вернима дотакли и питања суманутог, непоштеног, и безобразног напада на поједине свештенике и епископе, због наводног «новог» служења Литургије. Објаснили смо верном народу да су ти напади неосновани и лажни. Од времена апостола, па кроз све векове, текст и форма Литургије се развијала, ширила, Литургија није била статична. Све Евхаристијске молитве су говорили и састављали Епископи у својим помесним црквама. Ниједна молитва није била иста, све до појаве Светог Јована Златоустог и Василија Великог. Василијева Литургија је доникејска анафора кападокијске Цркве. Он је ту Литургију проширио, допунио, догматски усавршио. Свети Јован Златоусти је за основу своје Литургије узео «Литургију 12 апостола» у сиријској редакцији, и у њу убацио неке нове елементе. Затим смо нагласили да у многим старим рукописима, стоји написано да су се молитве у Канону Евхаристије читале наглас и да су неосноване критике да их треба читати тајно.
У петак 26. децембра настављамо са разговорима на тему: «Тумачење блаженстава».
Срећко Зечевић, јереј
