У својој беседи, Епископ Јован се осврнуо на личност Светог Кирила и рекао: „Браћо и сестре, наша Црква данас слави једног великог светитеља, великог мужа како говоре црквени оци – Светог Кирила Александријског. Он се својом вером у Бога и животом по тој вери борио против неверја. Много је невоља овај човек имао. Велику борбу је водио са јеретиком по имену Несторије. Он је учио да Богородица није Богородица, да није родила Бога, већ човека. Због тога се не треба називати Богородицом, већ човекородицом или христородицом. То значи да је Несторије негирао и самога Бога. Но, када је човек са Богом, он је увек победник. Тако се и догодило да је управо благодаћу и мудрошћу Божијом Свети Кирило победио све непријатеље. Остало је записано да је тај несрећни Несторије пострадао тако што су му црви језик изгризли. То се десило управо зато што је хулио на Бога и Пресвету Богородицу. Он је заиста светило Цркве Христове. У то време сведочити Христа је било тешко, јер су хришћани гоњени. Било је лажних јеретика, духовника и оних који мисле да су Богом дани да предводе народ. Он је био светило својој пастви у Александрији.

Данашње Јеванђеље управо говори о светлости. Христос је рекао апостолима: „Ви сте светлост свету. Не може се град сакрити, када на гори стоји“ и још додаје да се не пали свећа да се стави под сто, већ да светли свима који су у кући. Ове речи Христове се не односе само на апостоле, већ и на сва времена до краја света и века. Заиста, ове речи односе се на оне хришћане за које Господ каже: „Који имају уши да чују, нека чују“. Слушати реч Божију значи хранити се речју Божијом. Слушати реч Божију значи бити послушан. Ако нисмо послушни, губимо све. Адам је све у рају имао, а највећа његова радост је била што је са Богом разговарао. Он је био у рају све док је слушао Бога. Када је престао да слуша Бога, остао је без раја и Бога. Рај је управо Бог. Није послушао зато што се погордио. Није слушао Бога, већ онога који је и против и Бога и човека. Чим човек неће да послуша, то значи да га је ухватила гордост. Гордост је узрок сваког греха, како нас уче свети оци.

Данашње речи Христове да смо светлост свету значе да хришћани у духовном мраку треба да светле другима. У време Светог Кирила је владала духовна тама, те је он светлио. Но, не собом, већ Христом. Данашњи човек долази до таквог стања да мисли да је Богом дан да светли. Лакше нам је да спроводимо своју вољу, него вољу другога. Докле год не ставимо своју вољу под вољу другога, наша воља неће бити света воља. У молитви Оче наш се молимо да Господ дође и да буде воља Његова, како на небу, тако и на земљи. Када човек своју вољу замени за Господњу, његова воља га вуче све даље од Бога. Ми смо позвани да својим животом светлимо прво себи, па светошћу Божијом. Када осветимо себе, онда ћемо осветити и оне друге који су поред нас. Зато Господ каже да људи виде наша добра дела, и тако прославе Оца који је на небесима. Браћо и сестре, ми смо позвани да светлимо.

Шта значи светлост? Најкраће речено, то значи чистота. Понављам, рекао сам чистота, која се разликује од речи „чистоћа“. То је нешто спољашње. Али чистота је када се ми перемо изнутра. Када преремо своју душу, своје срце, Јеванђељем, Црквом и добрим делима. Чистота значи да треба да живимо у чистоти срца и целог свог бића, како би се у такво наше биће уселио Бог – Онај који је најчистији. Када човек смести Бога у себе, он просто себе ослобађа од свог ега, своје гордости, своје сујете и тада добија најважнију врлину хришћанску. Без смирења немамо користи од молитве и од делања. Ако имамо смирење, све ћемо чинити у славу Божију. Када некоме помогнемо нешто, не помажемо му што треба то да радимо, већ што нам је стало да га дарујемо ради похвале – да тај човек не каже праву истину о нама. Браћо и сестре, наш позив јесте на светост. Воља Божија је да сви будемо свети. У првим вековима, хришћани су живели светошћу Божијом. Живели су у заједници. У Делима апостолским се каже да први хришћани „имађаху једну душу и једно срце“, и нико од њих није говорио да је ово његово или њено. Зато Свети апостол Павле каже да Бог жели да се сви људи спасу, да дођу до познања истине.

Отуда, када хришћанин упражњава Свете врлине, онда освећује себе. Постајемо свети у својим мислима, својим речима, својим делима и тако се у нас усељава Бог. Понављам, човек без Бога је празан човек. Може поседовати сву науку и сва богатства овог света, али то га не може учинити радосним у души. Човек је богат онолико колико Бога носи у себи и колико Богом живи и мисли. Када човек тако живи, он освећује своје срце. Тиме је освећено наше срце, наша душа и савест. Освећено је читаво наше тело, јер је и тело за Господа. Освећено је васцело биће човеково. Светост се не постиже на брзину, него постепено. Светост је процес, а не тренутак. Имамо изузетак у виду разбојника на Крсту, који се у том тренутку покајао. Али, он је већ видео и осетио Бога поред себе. Осетио сву неправду коју су људи учинили Христу. Њему, Богу љубави и жртве. Пазите колико безумље човеково може да влада и да оде на супротну страну. Ми хришћани, живећи светим животом. И друге побуђујемо на свети живот. Наиме, ако ми чинимо богоугодна дела, онда и нашу околину побуђујемо на добра дела. Служимо ли се неистином, онда побуђујемо и другога на неистину. У Цркви је један одговоран за све и сви су одговорни за једнога. Није заједница да се ја издвајам, па макар и под изговором побожности. Свако издвајање води у гордост, у пропаст и отуђење. Када се човек отуђи од Бога, онда се отуђи и од себе. Отуђење је страшно стање, које га води у самоћу. Неко ће казати да су и Свети људи одлазили у самоћу у пустињу. Да, тако је, али су они одлазили са Богом, молећи му се за читав род људски. Отишао је да себе спасе, али да се моли и за све људе. У томе је хришћанска одговорност. Треба да се молимо и за себе, али и за друге.

Браћо и сестре, добар пример много више вреди од безброј речи. Примером ћемо или побудити људе да чине добро или да чине зло. Речи могу имати духовне силе само када су спојене са добрим примером. Могу да говорим свакакве слатке речи, али ако не творим то, онда ћу бити празан. Не вреди нам се претварати. Добар пример делује тихо и неопажно, но силно и неодољиво. Нека би нам Господ помогао да ми, који смо позвани за светлост заиста засветлимо добрим примером и делима. Стално имајмо на уму речи Христове да светлост Христова освећује и просвећује сваког човека. Ако мислимо да себе осветимо без Бога, живимо у заблуди. Човек без Бога не може ништа добро да учини, јер је човек горд. Такав човек никада неће признати да није горд. Молимо се Богу да нам помогне да се освећујемо, јер без освећења нема спасења. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Лазар Марјановић