После прочитаног јеванђелског зачала Владика се обратио верном народу и поучио их надахнутом беседом:

“У име Оца, Сина и Светога Духа. Ево нас браћо и сестре, Богу хвала и ове године у овоме светоме храму да прославимо Бога и Свету Великомученицу Недељу коме је и овај храм посвећен. Данас смо овде у овоме храму, да се молимо Богу, да молимо Свету Великомученицу Недељу да нам они помогну, на првом месту да одржимо веру православну, да се у нама појача вера. Јер кад је у нама вера јака, онда је и жртва наша јака, онда је и љубав наша јака, онда ми постајемо браћо и сестре судеоници Христови и ми тада не гледамо да ли неко треба нешто да уради за мене или за другога, него сви, ја гледам да урадим оно што сам дужан да чиним, а у исто време да помогнем ономе другоме да и он чини оно што треба. Зато кажем да се ми молимо Богу да нам дометне вере, јер ако изгубимо веру онда губимо и страх Божији, ако изгубимо веру онда губимо све друге плодове које нам Бог даје за наше духовно узрастање. Кад изгубимо веру онда се претварамо у егоизам, у егоцентричност, претварамо се у искључиво у своје ја. Зато кажем, да се овде молимо Богу да нам Бог дометне вере, јер вере никада није много браћо и сестре, а онда се такође молимо Богу и Светој Недељи да нас сачувају од искушења и невоља које нас у животу сналазе, а њих није мало. Искушења је било и биће, али док човек има веру, а уз то дода молитву, смирење, па дода љубав, па дода жртву, онда искушења човек неће ни приметити, јер он је сав усмерен на Бога. Он гледа Бога вером браћо и сестре, јер човек вером усељава Бога у себи. Зато и свети храм у који ми долазимо и у коме се молимо, он нас уствари и подстиче на молитву као што нас подстичу и оне фреске на зидовима, иконе које целивамо, све нас оне подстичу браћо и сестре на молитву и зато нас и светитељи, не само ови са зидова и фресака наших гледају, него гледају нас и они светитељи одозго што су се удостојили Царства небескога и што су се удостојили да живе са Богом и поред Бога. Зато кажем, врло је важно кад се спремаомо да дођемо у храм на богослужење. Поготово када идемо на Свету литургију ми треба унапред да се припремамо, ми унапред треба да знамо да смо дошли на литургију, а то значи да смо већ дошли у Царство Небеско. Ако не размишљамо, него само идемо, што каже наш народ: “грлом у јагоде”, онда нећемо осветити благодатно дејство Духа Светога који се појављује свугде, а посебно на Светој Литургији. Браћо и сестре храм како кажу Свети Оци: “Он олакшава и Он појачава нашу молитву у нама”. Јел знамо да се у храму слави Бог, знамо да се у храму врши Света Литургија, знамо или би требали да предосетимо да улазимо у Светињу над Светињама, а То је Света Литургија браћо и сестре. Тако исто као што рекох да храм појачава или подстиче нас на молитву, тако исто и затвореност и усамљеност на свој начин олакшава и појачава молитву у нама. Но ко неће да се моли? Онај који није осетио благодатно дејство молитве. Њему ни храм браћо и сестре, ни усамљеност ништа неће значити. Он ће доћи у храм, стајати у храму, а у мислима је тамо негде сасвим друго, на другом месту. Толико често говорим драги моји да богослужење, храм, али посебно Литургија, Она тражи целога човека. Она тражи да цео човек себе и своје мисли и своје срце и свој ум и свој разум и своје покрете да усмери на Литургију. Дакле, нити ће као што рекох ни везати човека за молитву ни храм, ни та усамљеност, нити ће онога који је осетио сласт молитве моћи ни природа, па чак ни путовање када путујемо, ни кад радимо друге послове браћо и сестре, све ће нас то везивати за молитву, јер управо кад и радимо нешто, а поготово када радимо свештене радње, кад радимо те радње, радимо и молимо се, онда осетимо радост тога што радимо. Наш стари народ копа и моли се Богу, пазите браћо и сестре, копа и моли се Богу. Па зашто? Па прво моли се Богу да благослови његов рад који он ради. Онда да благослови да да њему снаге и моћи да оно што му је дато да уради, да то изврши у потпуности. Дакле браћо и сестре, искрена молитва, она одмара душу човекову у оноликој мери уколикој неискрена молитва замара човека, зато нам ђаво стално каже: “уморан си, немој се молити, моли се тамо неко други”. И онда човек, њему је молитва не радост, него товар. Траба да се молим што ми је неко тамо рекао да траба да се молим, али ја то не чиним из љубави, из вере. Не чиним то што ми треба молитва, што осећам благодатно дејство молитве. И зато човек више онда обраћа пажњу на себе него за шта се моли и неголи на оно што је испред њега, а испред нас је Бог. Молтва је та духовна веза која нас повезује и са Богом и са Светитељима, али нас молитва повезује једни са другима, зато је наша хришћанска дужност да се молимо једни за друге. Поновићу, можда сам недавно и рекао, ви чујете на свакој молитви где тамо свештеник каже ђакон “Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Не сам себе, него, “сами себе и једни друге”, јер само кроз заједницу се спасавамо. Зато је и Господ рекао у Јеванђељу: “Где су двоје или троје сабрани у име Моје, ту сам и Ја”. Браћо и сестре, врло је важно да се човек научи да се моли, а молитва излази из смирења. Где нема смирења, молитва није молитва него дрскост. Онда се човек моли да би га други видео, а не моли се зато што душа и срце тражи да се моли. Тако и Света Недеља коју ми данас славимо. Она је, како читамо у њеним житијима, “сва била саткана од молитве, јер је Она и молитвом испрошена од Бога преко њених родитеља који су били бездетни дуго времена”. И зато је она сва била саткана од молитве. Света Недеља, шта се највише трудила у животу? Да живи честитим животом и да се моли. Шта се она још трудила у своме животу браћо и сестре? Она се трудила да прво очисти своје срце да би у њега сместила Бога, по речима Христовим и Јеванђељским: “Благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети”. Споменућу и то што често спомињем, срце је најважнији наш телесни орган, али и наш најзначајнији духовни. Зато је срце најомиљенији дом Божији и зато ако Бога нисмо сместили у срце, Бога не осећамо, Бога не видимо, а Бога види сваки онај који има чисто срце и који Бога осећа у себи и који Богом живи. Дакле браћо и сестре, она је управо очистивши своје срце, просвећеним духовним очима непрестано гледала Бога. Шта је се још Света Недеља трудила? Да у своје срце смести Царство Небеско, а тамо где је Христос, тамо је Царство Небеско. Тамо где је Христос тамо је рај. Тамо где нема Христа, тамо је пакао браћо и сестре, тамо је мука и зато у човековом срцу или је рај или је пакао, а шта ће бити у твом и мом срцу то од тебе и мене зависи. Да ли сместамо Царство Небеско, Царство радости или сместамо царство таме и муке. Јер опет је Она ослањајући се на речи Христове: “да је Царство небеско унутра у вама”! Зато треба да осећамо присуство Бога, не само кад смо на служби или у храму, већ на сваком тренутку. А осетићемо Бога на сваком тренутку ако му се молимо. Осетићемо Бога на сваком нашем кораку, ако слушамо оне речи кад свршавамо Литургију где каже свештеник: “У миру изиђимо”. Шта то значи? Доживео си мир Божији на Светој Литургији, доживео си да се сјединиш са Христом, да се причестиш, доживео си светлост, доживео си Духа Светога и тиме што си сада обдарен, тиме што си дарован боље речено. Те дарове иди и настој да их умножаваш и делиш и другима. Јер хришћанин који се само моли за своје спасење, слабо ће имати користи од тога, он треба да се моли за себe наравно, али треба да се моли и за друге. Наше је да се молимо за друге и да се не обрћемо, окрећемо питајући се “какав је тај човек”, да л` је добар ил` је лош. Моли се, не осуђуј ко је добар, а ко је лош. То није наше, то није у нашој моћи. Без обзира колико човек био разуман, то је у моћи Божијој. Бог праведно суди, ми људи често не умемо праведно да судимо. Света Недеља није језиком остваривала Царство Божије у себи него срцем. Срце јесте ризница онога блага којим се Царство “купује”. Како опет каже Свето Писмо: “Срце приклањам, а не језик”. Што подразумева, да ако је наша вера само на језику од те вере немамо користи. Она мора да буде у нашем срцу, она мора да буде посведочена нашим делима. Јер каква ти је вера, таква су ти дела, а каква су ти дела, таква ти је и вера. Стално о томе говоре Свети Оци браћо и сестре. Ако је ризница блага Божијега то јест јака вера, добре наде, светле љубави и добрих дела онда је весник тога блага и језик, тада је веран и мио. Зато човек кад се моли, он треба свој разум, свој ум да сведе у срце да подједнако. И срцем и умом се молимо, а ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда је весник њен празан, чак и дрзак, какво срце, онакве и речи. Какво срце онаква и дела. Немојмо да лутамо и питамо: “ Да ли су моја дела исправна или не”? Проверимо то црквом, односно вером, боље речено вером својом провери своја дела. Браћо и сестре, Свети владика Николај је на једном месту записао: “Срце се огледа у чистој води, а небо у чистом срцу “! Пазите, небо се огледа у чистом срцу. Никад човечије срце не може бити празно. Оно је испуњено Богом или оним нечастивим. Оно је увек испуњено Царством Божијим, односно адом, како то кажу Свети Оци. Односно или је испуњено светом, ако смо се само везали за овај свет или ово што је материјално, или је испуњено Богом. Зато се у Јеванђељу каже: “Где је благо ваше, тамо је и срце ваше”. Тамо где нас вуче, тамо смо ми. Дакле браћо и сестре, зато треба да наша срца увек испунимо Богом, да га не испуни она нечастива сила која ће у мене да створи гордост, сујету, злобу, пакост, надменост. А тамо где је Бог, тамо нема гордости, тамо нема сујете, тамо је све у служби Богу, онда је и човек тако у служби Богу. Дакле наш је задатак увек исти. Наш задатак је да волимо, праштамо, трпимо. Што дуже трпљење, то ће бити већа љубав. Али то треба да осети и онај кога љубимо, али и онај који нас не воли. И то је већа љубав. То је опет и веће трпљење, јер онога кога волимо, њега ћемо и да трпимо али тај кога волимо и трпимо и он треба да осети и ту љубав и то трпљење, па да каже: “чекај, овај ме човек воли, овај ме човек трпи, а ја се ништа не мењам, ја терам по своме”. Ту онда нема истинског ни пријатељства, ни заједништва. Дакле не траба ми да исправљамо ни стихије ни те ствари које наилазе а које су најчешће и тешке. Ми треба браћо и сестре да исправљамо себе. Могу ја причати и исправљати друге, али џаба ми је кад ни за једну јоту нисам себе исправио, променио. Онда шта сам? Онај даскал који само прича и прича и другога хоће да исправи али себе никако, јер сматра да нема потребе да се исправља. Сваки онај који помисли да нема потребе да се поправља и исправља тај је у највећој заблуди браћо и сестре. Свима нама треба поправка, свима нама треба исправка, свима нама треба покајање да би задобили Царство Небеско. “Покајте се јер се приближило Царство небеско!”, таквом проповеђу је и Христос почео своју проповед, тако је и почео Свети Јован Крститељ. А зар је Христу требало покајање? Није, него да нам каже да путем покајања идемо ка Христу, а покајања опет нема без смирености, без смирења. Зато је смирење, које нам свима итекако често недостаје, темељ сваке наше врлине, па је и темељ наше испарвке и поправке! Зато да се замолимо Богу и Светој Недељи, да ми браћо и сестре свој задатак испунимо на овоме свету, а наш је задатак да живимо у овоме свету, али да мислимо на онај други свет. Овај свет је пролазан, од данас до сутра, а онај је вечан. А овај је опет врло важан, тренутак нашег живота на овој земљи, овоме свету, јер њиме, овим животом или зарађујемо Царство небеско или га губимо! Нека нам Господ помогне да сведочимо Бога, али не толико језиком и речима, него више да сведочимо Бога делима, јер како каже Јеванђеље: “Својим делима ћеш се оправдати и својим делима ћеш се осудити”. Нека нам помогне Бог браћо и сестре, да нас Бог препозна по вери нашој и животу по тој вери и по делима нашим! Бог вас благословио и срећна слава овога храма и свима Вама!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Светог причешћа клира и верног народа те опхода око храма, Епископ је пререзао славски колач и благословио жито, а потом овогодишњем колачару Драгану Николићу уручио Архијерејску захвалницу, као и Дејану Синђелићу, Бобану Милојевићу, Владану Јоксићу, Мирославу Стојановићу и Александру Сталетовићу.

После Свете Литургије уследио је заједнички ручак на коме је Епископа и све госте поздравио надлежни парох Дејан Петровић.