После прочитаног Јеванђелског зачала Преосвећени владика се обратио беседом верном народу:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, чули смо ову дивну поуку Светог апостола Павла из малопре прочитаног Апостола, где се Апостол Павле обраћа Коринћанима и каже: “Браћо, не судите ништа пре времена док не дође Господ који ће тада изнети на видело што је сакривено у тами и објавити све оно што је тајно”. Овом поуком Св. апостол Павле нам каже да завршни Суд ни о једном човеку не припада човеку него Богу. Зато што ни један човек не зна другога човека као што то зна Бог. Бог више зна нас, него што ми мислимо да знамо себе. Суд о другима не припада људима управо зато што нико од људи ни о једном човеку не може сазнати све што треба да зна о њему. Још и зато што је у бићу свакога човека тј. у његов живот, на тајанствен начин, уткан сав род људски. Нико не зна шта је у човеку осим Духа Божијега који живи у њему. Бог не само да зна оно што смо ти и ја учинили и казали него Бог зна и оно што ми још нисмо ни учинили, казали, ни помислили. Отуда једини истинити и праведни Суд о сваком човеку биће изречен тек на дан свеопштег суда. Тек на онај дан када Господ дође поново да суди живима и мртвима и тада ће све бити откривено од свевидећег и свезнајућег Господа. То треба да имамо на уму. Људи смо ми, па некако, по тој људској слабости, и кад погрешимо, и кад се огрешимо или кад кажемо неистину, некако то прикривамо. Важно нам је да то не чује или не види други човек. Каква ти је то корист што се склањаш од људи, а заборављамо онога који је свуда присутан и који је свевидећи? Господ ће тада свима, када дође, објавити тајне намере срца свакога човека и изнети на видело све оно што се скривало или збивало у нашим срцима, уму, у нашим мислима и речима и делима. Човек некако за све то хоће да навуче неку таму за своја недела плашећи се шта ће други човек да каже о њему. Лепо је и да се плашимо, у смислу да не треба да се огрешимо о другог човека али све док се не бојимо да се огрешимо о Бога лако ћемо се огрешити о човека и обрнуто. Када дође Господ сви ће се уверити у свеправедност Суда Божијега и у тим похвалама неће бити ничег пристрасног нити незаслуженог. Ми волимо понекад да будемо пристрасни када о себи говоримо и то ћемо увек некако улепшавати али ако си хришћанин онда тим пре треба да улепшаваш оно што је код другог човека, а не код себе. Свети апостол Павле овим речима хоће да нас поучи да правилно мислимо о човеку, а у исто време правилно мислимо и о богочовеку. Да не прецењујемо човека, и наравно, оно што је људско. Ми некако знамо да идемо у крајност, или прецењујемо или потцењујемо. Зашто? Зато што нисмо очврсли у јеванђелској науци Христовој која каже да свакога другога сматрамо бољим од себе. То није баш лако, а није ни тешко, браћо и сестре. Коме није лако? Ономе који свој его толико високо држи и жели да га наметне другима њему је тешко да сматра другога бољим од себе. Често се служимо фарисејством и лицемерством па се представљамо сасвим другачије од онога што јесмо.
Зато, браћо и сестре, треба све да буде природно, ако могу тако да кажем. Природно да се понашамо, а не да својим понашањем скрећем пажњу другога на себе. Скрени пажњу на Бога. Скрени пажњу на другога па ћеш тек онда, у правом смислу да процениш и упознаш себе. Треба да не прецењујемо и не потцењујемо човека ни оно што је људско. Да људима не преписујемо оно што припада само Богу. Зато ћемо ми од некога који нам одговара нашим слабостима створити идола јер он ми подиже его, подиже то моје ја. Такав је човек за мене најбољи човек, а у ствари ти није пријатељ јер нисте стали један наспрам другога и казали истину јадан другоме. Истина боли. Кога боли? Само онога који не живи у истини и који се служи неистином. Зато данас Апостол Павле каже: “Ко тебе повисује и шта имаш што ниси примио, а ако си примио зашто се жалиш да ниси примио”. Могу нас људи уздизати али ако нас Бог не уздигне од хвале људске нећемо имати користи. Ако нас Бог узвисује моги ли други људи да нас унизе? Не могу. Они хоће. Говориће. Трудиће се, чиниће али џаба је. Има тај непогрешиви Суд Божији па, према томе, ако си чист, ако си хришћанин, ако живиш хришћанским и јеванђелским животом, животом Цркве, не бој се што те други куде. Све смо ми примили од Бога. Све што нам треба у овоме животу и све што нам је потребно у ономе. Само је питање да ли је то што си примио умножаваш и чуваш. Дарове треба чувати и умножавати али не на гордост. Ако имам дар молитве да се што више молим за другога. Ако имам дар милостиње да што више дајем другоме. То треба да чувамо у себи. Бог нам је све дао. На првом месту дао нам је Себе у Цркви и кроз Цркву. Припадати само Цркви то није довољно. Да ли живимо Цркву? Како се у Цркви живи? Молитвом, богослужењем… Кад смо на богослужењу ми се сабирамо, сконцентришемо, чувамо своје мисли да не лутају. Да тражимо од Бога помоћ, а ко од Бога тако тражи помоћ и ко се тако моли он ће је и од Бога добити.
Да се држимо речи Господа Исуса Христа који је рекао: “Не судите да вам се не суди” и “Каквим судом судите онако ће вам се судити и каквом мером мерите тако ће вам се мерити”. Немојмо пресуђивати о другом човеку. То не припада нама већ Богу. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да ми исчекујемо Господа. Да чекамо, да се молимо, да стражимо, да тражимо опроштај, да се исповедамо, да се причешћујемо и да се кајемо. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8414-sveta-arhijerejska-liturgija-u-vinogradima#sigProIdc070d033c8