Поводом тога, Владика се осврнуо на житије Светог Пајсија и у својој беседи је рекао следеће:

Помаже Бог браћо и сестре, данас смо благодаћу Духа Светога осветили темеље ове манастирске цркве коју смо посветили Преподобном Оцу нашем Пајсију Светогорцу. Морам да вам кажем да је то била жеља Оца Славише да ова црква буде посвећена Светом Пајсију. Ја сам то прихватио и зарадовао се, зарадовао сам се из више разлога, поготову што је Свети Пајсије, браћо и сестре, наш савременик. Ми га осећамо као да је из нашег рода и порода, да је из нашег времена, а јесте, осећамо његове молитве које је он као дете почео да се моли и молитве свих светих пустињака, келиота светогорских. Ово је велики дан за Цркву Христову, за Цркву Божију у Шумадији, ово је велики дан за овај крај овде што ће овај крај, ако Бог да, ускоро добити и цркву манастирску и данас је већ готов конак манастирски, тако да, ви који живите у Јагодини, који живите у овим крајевима, ви треба да будете најсрећнији и најзадовољнији. Зашто? Зато што, ако Бог да и Мајка Божија и Свети Пајсије, да се овде заснује братство. Да се радујете што ће то братство док ви будете спавали, будете одмарали, будете лешкарили да тако кажем, сетићете се да ће у овом манастиру неко од монаха читати или Псалтир или Јеванђеља или Молитвеник, да се моли за вас. Велико је дело градити храм уопште за Бога Живога, градити цркву парохијску итд., али много је велико дело кад се гради манастир. А манастир значи заједница. Ако Бог да, а видимо већ благослов Божији, да се то дело доврши, да тај манастир буде не затвореног типа. Нама у овом времену не требају манастири затвореног типа, да се тамо затворе три, четири, пет људи и скоро да други немају приступа. Не, нама у овом времену требају отворени манастири, који ће у по дана и у по ноћи бити отворени да приме сваку богобојажљиву душу која ће да долази или да благодари Богу и да се обрадује што му је Бог помогао а и кад буде био у невољи и патњи да тражи молитву. Зато помозимо да се ово дело заврши. Овде имамо човека који је већ своје свештеничке и градитељске способности показао, а то је Отац Славиша. Ако Бог да да се ово дело брзо заврши, а како ми је рекао Отац Славиша да ће Црква врло брзо бити завршена. Дакле, овде ће бити служена Литургија, овде ће се славити Бог, овде ће бити непрестана молитва. Па куд ће нам већи благослов кад знамо да у нашој средини има непрестане молитве. Зато помозимо да се ово дело заврши и ако да Бог, ускоро ћемо овде имати монаштво. Шта је монаштво? Монаштво је само савршени облик хришћанског живота. Монаштво није нешто што је изнад цркве него само у цркви. Бити монах значи стално себе приморати, како каже Свети Макарије Велики, приморавати себе на непрестану молитву. А кад се човек непрестано моли, њему су ум и срце и душа усмерени ка Богу. Такав човек који се моли нема времена да мисли да ли је узорао њиву, да ли је окопао, да ли је ово или оно учинио, он и то ради, он стално мисли на оно горе. Монаси, а тиме и хришћани, то су људи који треба да ходају земљом а да мисле на небо. Нека је срећан овај дан, нека је благословен, нека Свети Отац Пајсије помогне да ово дело буде завршено и ето Богу хвала, ово је први храм, прва Црква у нашој епархији а и шире, која је посвећена Светом Пајсију. Па ето и ми у нечему да будемо први, али тај који је први он треба да води рачуна да не буде и последњи. Онај који је први, њему је дато много али зато мора да чува то што му је дато, да чува себе у молитви, да чува себе у послушности. Да никада не сме хришћанин, поп или владика да замишља “ево ја сам сада поп или владика па можеш да чиниш то и то”. Можеш. Сви ми можемо да чинимо шта хоћемо али да ли нам је то богоугодно? Као што каже Апостол Павле: “Све ми је корисно али ми није све на корист”. Е ту је хришћанско, браћо и сестре, да ми проверавамо шта је оно хришћанско у нама, да ли су наша дела хришћанска. Ми можда вршимо нека дела и мислимо да су хришћанска а нису. А како ћемо да проверимо? Црквом, Јеванђељем, Христом, Светитељима и опет понављам, смирењем и послушношћу. Нека сте срећни и Богом благословени.

Након освећења темеља и изговорене беседе, владика је заједно са свештенством Беличког намесништва, верним народом и њиховим свештеником, оцем Славишом остао на трпези љубави у новоизграђеном манстирском конаку.