Ове године храм слави 200 година постојања и тим поводом Његово Преосвештенство, Епископ шумадијски Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење Архијерејског намесника рачанског протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, Архијерејског намесника крагујевачког протојереја-ставрофора мр Рајка Стефановића, протонамесника Горана Живковића и јереја Ивице Камберовића.

Саслуживали су и јерођакони Василије (Старовлах) и Јован (Прокин), као и ђакон Стеван Илић.

Чтецирала су господа Лазар Марјановић и Лазар Коларевић, а за певницом су били надалеко познати Србски православни појци.

После прочитаног Јеванђеља Епископ шумадијски Јован одржао је богонадахнуту беседу у којој је нагласио да су се на овом месту сабирали наши преци више од два века.

"У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре.

Данас смо се сабрали да служимо Свету Литургију да прославимо Бога и заштитника овога храма Светог архангела Гаврила, то јест Сабор Светог арахнгела Гаврила. На овом светом месту сабирали су се ваши преци пуна два века. Овде су они служили Свету Литургију и слушали реч Божију – не само слушали, већ се и трудили да је испуне у свом животу. Дакле, ваши преци су се на овом месту двеста година појили живом водом. Трудили су се да живе хришћанским и јеванђељским животом. Заиста, Господ их је крепио и давао им је божанску силу и Духа Светога. Када се предамо Духу Божијем одмах постајемо другачији и бољи људи.

Но, браћо и сестре, Дух нас не може водити ако ми останемо у својој гордости. Наши свети преци су знали реч Христову да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Проблем је у томе што горд човек не осећа гордост у себи. Зато неће да послуша и сматра да га послушање унижава. Горд човек не зна да послушањем показује једино исправно своје лице. Браћо и сестре, у Цркви величина није у чину ни у звању било кога, него у смирењу и послушности. Колико слушамо, толико се утврђујемо у вери и јеванђељској науци.

Бог је слао и данас шаље Духа Светога како би народ очувао веру и борио се са свим животним искушењима – да стаје на змије и скорпије свог животног искуства, како нам каже данашње Јеванђеље. Ми српски народ имамо огромно наслеђе од светих предака. Питање је да ли га знамо и можемо чувати. Да ли тежимо да то наслеђе заживи у нама или се само позивамо да смо Срби, светосавци, владике, свештеници...? То није довољно. Када већ имамо пред собом узоре попут наших светих предака, којима су се дивили и други народу, зашто им не следујемо? Зато што нам је ослабила вера. Тада сматрамо да је то застарило. Браћо и сестре, да ли Црква може да застари? Јеванђеље, хришћанска етика? То говоре само они новотарци, који одступају од пута спасења. Управо због тог одступања нападају нас невоље и беде.

Браћо и сестре, Господ чува квасац вере у православном народу. Они који мисле супротно као да пркосе Богу и желе да кажу: „Боже, ти ниси знао да ствараш земљу. Ми ћемо ти данас показати да смо савремени и да можемо живети мимо твоје етике“. Ако будемо следовали за тим „савременицима“ нестаће нам рода и порода, људскости, поштења и живе вере!

Овај храм је 200 година сабирао свој народ и верујем да ће сабирати до краја света и века све људе добре воље, људе богочежњиве, жедне живог Бога. Рекох, квасац је ту. Можемо га ми и одстрањивати, али онај квасац којим је Бог заквасио човека, остаје одувек. Хладноћа не може утицати на тај квасац. У нама се често пројављује хладноћа. Шта у нашем хладном срцу може успети? Ништа! Хладноћа је попут камена, на којем ништа не може нићи. Хладноћа је страшно духовно стање човеково, јер тада за идеал узима себе, а не Бога и светитеље. Тада човек пропада, али не само он, већ и његово потомство. Када видимо да нам пропада потомство хватамо се за главу и тек тада нам кроз мисли пролази наш нехришћански живот. Чим не слушамо реч Божију, онда ћемо слушати реч онога другога.

Браћо и сестре, овде су се наши преци напајали живом водом више од 200 година. Као што се Бог јавио на гори синајској, тако се он и овде кроз ова два века јављао на божанственој Литуригји и јављаће се до краја света и века. Но, браћо и сестре, када се то Бог нама јавља? Само онда када искрено поверујемо у њега. Када нам је вера јака – вера јеванђељска за коју Господ каже да и горе може да премешта – онда нам се Господ јавља. Када жедног напојимо, гладног нахранимо, ту је и Господ. Међутим, сва та дела треба да чинимо у славу Божију, а не у своју славу. Али и свака Литургија је богојављење. Када пропустимо Литургију треба да знамо да смо пропустили сусрет са Богом. Када човек духовно ослепи, верује ми, телесне очи му служе да се не би физички повредио. Али шта му вреди да се физички сачува, ако је духовно запао у провалију. Заиста, нема те провалије у коју човек духовно и телесно да падне из које нас Господ не може избавити. На нама је да тражимо руку Божију. Ако се не држимо за руку Божију, онда ћемо се држати за руку нечастивог који нас одваја од Бога и других људи. У затвореног човека не може ништа ући. Често говорим, затворена шака не само што не даје ништа, него не може ни да прима.

Људи су двеста година овде долазили да би се сусретали са лицем Бога и са лицем брата свога, према оној изреци: „Видех лице брата, видех лице Бога“. Да ли ми желимо да видимо Божије лице? Желимо, али не желимо ауторитет. Због свега тога нас сналазе беде и невоље. Духовну беду не видимо одакле долази, али нас непрестано малтретира. Овај храм ће свима нама сведочити пред лицем Божјим да ли смо се трудили да живимо хришћанским животом. Овај храм не само што је сведок вере наших предака, већ је сведок и данашњег нашег стања. Биће сведок до краја света и века, без обзира на сва страдања и овога храма и народа. Господ је био и биће само ако будемо са њим и ако се будемо окупљали у његово име.

Браћо и сестре, доста се тога догађало на овом месту у протекла два века. О кад би ови зидови проговорили какве су све исповести чули... Какве су све дубоке тајне остављене овде пред невидљивим, али свеприсутним Богом...! Ти људи су се молили, вапили за помоћ и добијали је. Све што са вером и смирењем тражимо од Бога, то ћемо и добити ако је добро за наше спасење. Ови зидови би могли посведочити да је међу нашим прецима било људи ватрене и велике вере. То знају зидови и иконе, али и свештеници који су овде били и који су. На основу тих сведочанстава бисмо могли исписати нашу мученичку историју. Имамо сучим да изађемо до Милоша, како каже наша песма. Да, имамо, почевши од Студенице па све до овога храма овде. Џаба је и Студеници, па и овом храму, ако они стоје празни! Не можемо са тим изаћи пред Бога.

Зашто је овај храм и поред свих невоља опстао? Зато што је свака стопа ове земље и овога места натопљена молитвеним сузама. Бог и ови зидови знају колико је овде проливено суза од туге и од радости. Дакле, ово место је натопљено крвљу бранитеља и знојем градитеља. Да ли бисмо ми били спремни да бранимо? То је потребно да се свако од нас запита. Да ли бисмо бранили или бисмо са стране гледали оно што нас је чинило ликом Божијим. Овај двовековни молитвени скуп нас позива да се сетимо да стојимо на светој земљи. Само Бог зна колико је ваших предака светитеља овуда ходало. Да нема светитеља и праведника не би ни свет постојао. Бог зна и Бог у своје време шаље праве људе, те се на њих треба угледати. Драги моји, када дођете у овај храм важно је да схватите да улазите у светињу. Тамо где је Литургија, на том месту се све освећује. Браћо и сестре, светиња освећује место, али и човек освећује место. Човек место чисти или прља, зависно од његовог духовног живота и од његове вере.

Данас позивам најпре себе и све вас на преображај, на промену. Потребно је да се преображавамо и мењамо. Преобразиће се онај човек који има вере. Христос апостолима каже: „Ако ме љубите, онда заповести моје држите“. Бог не тера да га волимо, то је ствар наше слободе. Но, да ли желимо да будемо слободни без одговорности? Зато, позивам вас на преображај и промену и служење Богу и другима. Да, преко другога долазимо до Бога и обратно. Ако себе променимо и живимо како су живели наши свети преци, сам Бог ће се зарадовати нашој промени и преображају, али и наши свети преци. Препознаће нас и Бог и наши свети преци. Зато треба да се трудимо да када пођемо са овога света не чујемо речи Христове: „Не познајем те“. Замислите да Свети Сава каже: „Срби, ја вас не познајем“. То је престрашно. Свети Сава је читав свој живот дао да приведе народ Цркви. Већа казна не постоји. Зато, трудимо се да верујемо, али да верујемо вером Цркве и Јеванђеља, не нашом измишљеном вером.

Нека сте срећни и благословени, и осећајте се радосним што су ваши преци ову светињу посећивали. Немојте заборавити ову светињу, јер је она ваша мајка. Ако напустимо мајку, знајмо да благослова немамо. Нека је срећно, благословено, нека су срећне и благословене руке наших предака који су подигли овај храм. Нека нам ово њихово дело служи као сведочанство да једном саграђена светиња увек постоји и не може бити срушена. Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након возгласа „Светиње светима“ причестили су се сви присутни свештеници, а затим је Светом Путиру пришао верни народ причестивши се у лепом броју.

После Свете Литургије уследио је пригодан културно-уметнички програм, а поводом овог значајног јубилеја одштампана је монографија посвећена овом дивном храму коју су написали мр Небојша Ђокић, Живојин Андрејић и Мила Радовановић.

Овогодишњи колачар је био господин Миодраг Павловић из Горњих Јарушица. За љубав према јарушичком храму одликовани су архијерејском граматом признања Скупштина града Крагујевца, Миодраг Павловић из Горњих Јарушица и Александар Ружић из Крагујевца. Архијерејском граматом захвалности Епископ шумадијски Г.Јован је одликовао Срђана Лазарчевића из Доње Трнаве и Црквеноопштински управни одбор црквене општине јарушичке, а архијерејском захвалницом су одликовани Зоран Милисављевић из Крагујевца, Зорица Вукчевић из Београда, Драган Максимовић из Крагујевца и Никола С. Обрадовић из Горњих Јарушица.

На крају сабрања за све присутне уследила је трпеза љубави коју је припремио верни народ овога краја на челу са својим парохом.

протонамесник Горан Живковић

Фотографије добијене с љубављу од крагујевачког фотографа Зоранa Лакија Лазаревића.