Након читања Светога Јеванђеља, Епископ Јован је верницима честитао храмовну славу, Светога Илију и све окупљене поучио својом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Помаже вам Бог браћо и сестре, срећан празник Светога пророка Илије. Срећна слава овога храма, који је управо посвећен овом великом и дивном старозаветном пророку. Нека је благословено и ово наше данашње сабрање у овоме храму где смо се сабрали да служимо службу Божију. То значи да благодаримо Богу. Литургија је благодарење. Заиста драги моји, имамо ми зашта да заблогадримо Богу иако поједини људи мисле да немају за шта Богу да благодаре, често кажу да им Бог није дао оно што су они хтели, оно што су тражили, што су желели. Како коментаришу људи који имају слабу веру, јер да имају јаку веру, никада се не би поставило то питање. Вера човека приближава Богу и вером човек усељава Бога у себе. Било шта да нам се догоди што није добро, треба одмах да проверимо веру. Свако када би му било постављено питање да ли верујеш, он би одоговрио да верује, али да нас неко пита шта је вера за нас, дали бисмо различите одговоре. Вера је давање ономе у кога верујемо. Вера је слобода која нас ослобађа од нас самих на првом месту, од свега онога што је гордо у нама, од свега онога што је сујетно у нама. Вера нас испражњава од самих себе, да би испразнили нечистоту из нашега срца и у њега уселили Бога. Када се Бог усели у наше срце, у њему онда нема више места ни за какво зло. Ако је наше срце испуњено Богом, онда је и душа наша испуњена Богом, онда је и цело биће испуњено Богом. Зато ми имамо зашта да благодаримо Богу, за сва знана и за незнана добра која нам Бог чини. Зато нам и јесте дата Литургија да њоме спустамо небо на земљу, и да уздижемо земљу на небо. Литургија треба да осликава наш живот, браћо и сестре, Литургија значи живот по Литургији. Зато ћете стално чути на крају Литургије речи “У миру изиђимо”. То значи да смо сада били на Литургији, примили смо Духа Светога, видели смо светлост неприступну и све то што смо видели и доживели, а човек види и доживљава Бога онолико колико осећа Бога у себи, ту доживљавамо сједињење наше са Богом, кроз свету тајну Причешћа. Има ли већег дара од тога што је Бог нама дао себе, дао Литургију, дао нам Цркву као Тело своје да ми живимо Црквом, а како се живи у Цркви, Свети оци кажу да је тај живот богослужбени, молитвени. Када човек живи богослужење, када живи молитвом, он стално испразњава себе оним чиме се попунио, зато човек када себе испуни собом, он је незадовољан, њему све фали, није благодаран, све мисли да треба да буде на неком другом месту. Као што ми свештеници кажемо да заслужујемо бољу парохију, или Владика бољу епархију. Док не прихватимо са благодарношћу то што нам је Бог дао и ту да покажеш и докажеш себе као хришћанина, као свештеника, као верника, а када Бог види наш труд у томе где нас је Црква поставила, а свакоме од нас је Црква дала своје место, онда ће Бог видети и тада ће нас унапредити, али ако ми тажимо унапређење, па мислимо да смо ми заслужни јер боље знам нешто од другога, ја сам паметнији, ја сам ученији, ја сам богатији, имам више новца и имовине, али заправо немамо ништа јер си све то заменио Богом. Вера се огледа у делима, како ми живимо, да ли веру спроводимо у дела и да ли дела спроводимо вером.
Ми смо се данас овде сабрали да прославимо великога угодника Божијега, Светога Илију. То је један од најзначајнијих старозаветних пророка, но ко су пророци. Пророци су Свети Божији људи који су објављивали вољу Божију народу и били чувари вере у Старом Завету. Преносили су оно што је још у почетку речено да ће доћи Спаситељ света, да ће доћи Месија, да спасе човека, човечанство и творевину. То су они преносили народу, не речима, иако су говорили, више својим животом, о вери у којој су живели. Они су и својим речима и животом и изобличавали грех у народу и проповедали покајање у испуњавању закона Божијег. Њима је Бог открио пре толико векова Христво божански лик, тј. Његово рођење, Његово страдање, Његово Васкрсење, Његово слање Светога Духа. То је све дато било пророцима да о томе говоре и да тиме подижу народ који је падао у разне невоље, у разна искушења у разна идолопоклонства. Међу Старозаветним пророцима посебно место заузима пророк Илија, он је силом Светога Духа чинио многа чуда. Видимо из његовог живота и можемо да се запитамо да ли таква чуда човек чини? Да, могуће је али не сваки човек, већ онај који живи Богом и онај који носи Бога у себи. Њему Бог даје и силе божанске и моћи да и мртве васкрсавају, као што је чинио и Свети проток Илија. Свети Илија је био велики молитвеник. Његовом молитвом Бог је затворио да три ипо године не падне кап кише, а замислите Палестину где се одвијао овај догађај, то је једна огромна пустиња, то камен пржи, и замислите да још три ипо године не падне киша. Истом молитвом пророка Илије, Бог је после три ипо године, када се народ покајао дао кишу. Свети Илија је толико чинио чуда, да је народ мислио да је он Христос. Сећате се догађаја из Јеванђеља када Господ Исус Христос пита своје апостоле: “Шта говоре људи о мени? Ко сам ја?”, а они одоговарају “Неки кажу да си Јован Крститељ, неки да си Илија или други од пророка”, а Господ пита “А ви шта велите, ко сам ја?”. Тада апостол Петар у име свих устаје и каже: “Ти си Христос, Син Бога живога”. Баш зато што је народ толико високо ценио пророка Илију, Св. Јустин Ћелијски казује да Црква Светога пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи, толико необичног и толико изузетног да га је Господ телом узнео на небо. Сви морамо проћи кроз капију смрти, тако ће морати и пророк Илија, зато ће он доћи испред Христовог доласка, јер и њему треба да прође кроз капију смрти да би задобио управо тај живот вечни и управо је Свети Илија учествовао у многим догађајима у промислу Божијем. Тако је учествовао на гори Тавору када се Господ Преобразио, он је заједно са Светим пророком Мојсијем говорио о страдању Христовом, она три апостола која су била на Преображењу, када су чули предлажу да остану на тој гори, да не иде Господ на Голготу, у Јерусалим да страда, да ту направе три сенице, тј. три куће, једну за Господа, једну за Илију, једну за Мојсија, али Господ одговара апостолу Петру који га је одговарао од страдања: “Иди од мене сатано”, назвавши његову мисао ђаволском, да Христос не страда, да Христос није страдао, да није Васкрсао, не би нам било спасења. Прва књига о Царевима нам доноси ти приповест о Светом Илији, као најупечатљивијој личности пророчке епохе. Још када се родио његов отац Савах, је видео анђеле како то мало дете повијају у пламен и пламеном га хране. То је било предзнање управо Илијине вере и молитве, а пре свега Илијиног пламеног карактера и Богом дане силе огњене, зато га и називамо огњеним Илијом. Био је велики у ревности за Бога, али његова ревност није била неразумна, била је разумна. Апостол Павле каже да многи имају ревност, али не по разуму, већ ревнују по своме уму,по своме начину, по своме нахођењу, а не по разуму и зато ми све треба да чинимо по разуму и када се молимо да се молимо разумно, када постимо да разумно постимо, када чинимо добра дела, да то чинимо разумно, да их чинимо у славу Божију, а не у своју славу, да би нас људи хвалили како смо ми добри. Велики пророк Илија је био велики оданошћу Богу и строгошћу, био је јако строг пророк, али се одликовао и милостивошћу. Био је милостив. То најбоље видимо као је Илија строго поступио према овој удовици у Сарепти Сидонској. Отишао је тамо мислећи да нема више пророка осим њега, гладан, жедан, сусреће се са том удовицом и тражи од ње хлеба, а она му каже: “Божији човече, ја немам, имам само мало брашна и мало уља, идем да то умесим, да поједем хлеб са својим дететом и да умрем”, а он захтева да прво умеси њему хлеб и да донесе, то изгледа веома дрско, али она је послушала јер је осетима пророка у њему. Умесила и донела и вратила се кући, како каже житије, нашла је пуне наћве и брашна и уља и никада јој за живота свога није недостајало. Има још један диван детаљ, када син ове удовице пада и умире, а мајка тера пророка од себе мислећи да јој он доноси проклетсво, а он се спуста, узима дете и дете васкрсава.
Свети пророк Илија је био огње у духу и речи, а у његово време је завладала велика непобожност у народу, велико отпадање од вере у Бога, и то је њега као слугу Божијега много мучило и много га болело, “Ране мога народа мене боле”. То је људско, то је хришћанско, да рану другога осетимо као своју. Не треба да мислимо да само наше ране боле, туђе не, али ако не осећаш човека, нећеш осетити ни Бога. Када је пророк видео свој народ да је залутао са правога пута, да срља у пропаст, у провалију, он је напре почео народ да поучава, а када је видео да поуке не примају, он је почео да их изобличава, да би могли да виде своје стање, да им указује на њихове грехове, на њихове пороке, на њихово идолопоклонство, да ти идолинкоје су они измислили нису богови, да је један Бог, а све друго је измишљотина људска, као што и ми знамо често да штошта измишљамо у животу, али он је највише молио за свој народ и патио, плакао, туговао, што народ иде у странпутицу. То је пример, да они који народ највише воле, они га и највише и опомиљу и указују на њихове мане и на њихове пороке. Кога волим, опоменућу га, јер не волим ако га не опоменем, а он даље страда, онда сносим и ја одговороност, али када треба да опомиљемо другога, треба прво да видимо јесмо ли ми на том духовном нивоу, да можемо другога исправљати. Зато се каже, исправи себе, па ћеш исправити и поправити и све оне који су и око тебе.
Много је зла у овоме свету, много је тога што је у овоме свету обезвређено, много је тога што је замењено. Замењене су праве вредности, па ево зар и ових дана не читамо како човек замењује вредности па оно што је говорио наш народ “Чега се паметан стиди, луд се поноси”. Пишу ових дана, оптерећују народ, са неким ђавољим парадама, шта је то него устајање на Бога. Замењују људи Бога собом, и хоће да и Бога исправљају, али да исправе себе, то иде мало теже, али сва та зла чини човек. То је приметио један уман човек рекавши “Бог не кује оружије, бог не прави атомску бомбу, већ човек”. Човек када кује оружије, спрема се да некога убије. Зло почиње од човека, мада је прво зло почело од ђавола. То зло које је и навело првога ћовека да не слуша Бога, него да слуша њега, тј. толико се погордио да му Бог више и не треба, када је схватио да више није са Богом, да не гледа Бога више лицем к лицу, да не разовара са Богом, да је изгубио оно за шта је човек намењен, а то је за Рај, за спасење, када је изагнан из Раја, тек је онда видео шта је имао, а шта је изгубио. “Имадосмо, незнадосмо, изгубисмо, познадосмо”.
Опет ћу мало да се вратим на ове невоље у свету, на те разоре, на свађе, и треба да схватимо да Бог не ствара раздоре међу људима, не ствара Бог раздор у породици, него га ми стварамо, ако смо ми заборавили Бога, није то од Бога. Понели смо се, идем и зарадићу тамо више новца, то значи да у новцу видиш све, иако не признамо да је то тако, знајмо да јесте. Бога смо заменили новцем, што не значи нама новац не треба, треба нам, јер треба да одржавамо овај земаљски живот, браћо и сестре, али треба да знамо меру, то је оно што је важно. Иако ти је Бог дао нешто да имаш, схвати то као дар Божији и умножавај га тако да делиш другоме. Бог нам није дао дарове да се само ми њима служимо, и богатимо, него да их умножавамо и делимо другима. Ако се завађамо једни са другима, није то од Бога, опет је од људи. Морамо једно знати, Бог не спава како је говорио Свети пророк Илија, Бог је будан, него смо ми мало заспали, мало се успавали у односу на Бога. Салећу нас невоље са свих страна, а ми говоримо: “Где је тај Бог? Зашто нам Бог даје овако, па нисам се гађао камељем на Њега?”. Ми крштени хришћани, људи који смо у Цркви и живимо Црквом, треба да знамо да је Бог овде, на Небу и изнад Нега и испод Земље је Бог, свугде је Бог, само човек треба да буде послушан Богу и да осети присуство Бога. Бог је испружио руку, и тражи да се ми ухватимо на Његову руку, но Бога не тражимо ни на Небу, ни на Земљи, но Га најпре тражимо у своме срцу. Зато што је срце, не само најглавнији орган нашег тела, нашег бића, већ и најзначајнији духовни орган, и оно је како кажу Свети оци, најмилији дом Божији. Пробудимо се, искушења су нам ту, била су и биће их, али морамо бити будни, а само ћемо бити будни ако ојачамо у вери у Бога. Вера нам неће дати да се успавамо, да чинимо зло. Како чинити зло, а верујеш. Помолимо се Богу и Светим пророку Илији дан нам Бог помогне, да се одржимо као људи, да се одржимо као народ који има велике и свете претке, чији смо ми наследници, нека Бог данашњим молитвама нашими Молитвана Светога пророка Илије, обрати све нас на прави пут јер ћемо лутати док не дођемо на прави Христов пут, то је онај пут где је Христос рекао: “Ја сам Пут, Истина и Живот” и другог пута немамо. Два пута постоје, један који води Богу у Рај и други који води у муку вечну, који води у Пакао.
Нека Свети Илија помогне свима нама и ми када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он толико моћан да су његове молитве толико моћне, као што рекох, да Бог по његовим молитвама и небо је затворио. Велике су његове молитве, зато и ми придружимо и данашње и свакодневне молитве Богу и нашим Светим угодницима Божијим и Светом пророку Илији па ће нам бити све другачије, све ће нам бити боље. Нека је срећна слава овога храма, свима вама који сте се данас овде сабрали, нека је срећна слава и нима који данас славе Светога пророка Илију, као крсну славу, нека се уздају у молитве Светога пророка Илије, да се сви уздамо али да се искрено молимо, и да се молимо у смирењу. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије и свечаног опхода око храма, Епископ Јован је данашњим свечарима породицама Ђурић и Ивановић пререзао славске колаче, а потом је Господину Ивану Иванову из Бање доделио Архијерејску грамату признања. Свечана Трпеза Љубави је била припремљена за све окупљене и на њој су угошћени сви данашни гости.
Потом, Епископ је био госта на крсној слави код протојереја Слободана Раковића из Аранђеловца где је пререзао славски колач и проти и његовој породици је честитао крсну славу уз најлепше жеље које се некоме могу пожелети.
јереј Немања Искић
