Чтецирали су господа: Лазар Коларевић, Марко Лазовић и Богдан Бранисављевић.

У току Литургије, владика је крстио малог Трифуна, сина свештеника Милоша и Бојане Никодијевић.

По прочитаном Јеванђељу, владика се обратио очинском беседом:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог драга браћо и сестре. Нека је срећан и Богом благословен данашњи дан, нека је благословено наше сабрање, овде у овом светом храму на овој Божанственој Литургији. Сабрали смо се да се Богу молимо, да Богу благодаримо, да од Њега тражимо помоћ, да од њега тражимо благослов, да од Њега тражимо оно што је сваком човеку потребно. А шта је најпотребније? Управо нам то говори Свето Јеванђеље, а оно каже иштите најпре Царства Божјега и правде Његове, а све ће Вам се друго додати. И заиста, ако човек тражи правду, ако тражи спасење, све друго он ће задобити или боље речено Бог ће му дати. Али ми не можемо да тражимо нешто споредно, мање важно. Зато се управо у Литургији сабирамо да се сви заједно Богу молимо, да од Бога тражимо помоћ јер је он Сам рекао у Јеванђељу: “Где су двоје или троје сабрани у Име моје, ту сам и ја са њима”. Данас је Бог овде са нама, јер Литургија спуста небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Тако ће и нас уздигнути ако смо приправни за Царство Небеско. А данас је у Царство Небеско призван и мали Трифун кога смо данас крстили и тиме он постаје члан цркве. Данас, он се духовно рађа. Шта је најбитније, најважније? Да се духовно усавршава. Да расте у Духу Светоме, баш онако како и рече Свети Апостол Павле који су то плодови Духа Светога, у набрајању врлина Апостол Павле каже да су то: љубав, кротост, смиреност, уздржање и додаје и каже: “ако Духом живимо по Духу и да ходимо”. Најважније и јесте да не угасимо Духа Божјег у себи, да не постанемо духовни мртваци. Јесте да ми Духом живимо, али нема тог Духа Светога који нас чува, који нас води, који нас руководи, све је у слободи човековој. Зашто нам каже Апостол Павле: “ ако Духом живимо, по Духу и да ходимо”? Зато што је у Духу Светоме све благодатно, зато што Духом Светим све бива и наше очишћење, и наше просвећење и наше освећење и наше охристовљење и обожење како нам каже преподобни отац Јустин ћелијски. Све то нас приводи Христу, све то нам Дух Свети даје да будемо Христови. Да се држимо уз Христа и да останемо Христолики. На то нас Дух Свети упућује. На то нас Дух свети освећује. То је оно што нам Апостол Павле каже да Духа Светога не гасите у себи, а у нама се много лако гаси. Када нам ослаби вера тада нам се и гаси Дух Свети, све врлине за које нам апостол Павле и говори. Зашто се нама дарују ти дарови Духа Светога? Зато што служе нашем спасењу, а не нашем хвалисању или неким мање потребним циљевима. Ако ти је Бог дао дар, а нема човека без дара, већ само човек треба да препозна у себи. Човек када злоупотреби дар Божији или га закопава онда он уствари служи себи. А, Бог нама не даје дарове да се ми тим даровима служимо себи, већ да их умножавамо и делимо са другима. Да и други виде дар Духа Светога. Јер дарови Духа Светога дарују се по мери чистоте његове душе, вере, наде и љубави. Без Духа Светога дух човечији се распада, распада се на чиниоце. Човек је онда расејан, онда он не види себе, али види друге. Човек не види своје недостатке, али види недостатке другога. Не труди се да своје недостатке поправити, али се зато труди да туђе недостатке уздигне горе. Докле може човек горд да иде? А не можемо другога да осудимо пре него што почнемо да величано себе. Јер ако осуђујемо другога, значи да нисмо сагледали себе. Нисмо ушли у себе, у дубини срца, јер нисмо видели да ли је Бог љубави или мржње. Зато Јеванђење каже да из човечијег срца излазе мисли. Дакле, без Духа Светога човек се враћа у небиће. Као што је човек враћен из бића у небиће када је први човек сагрешио. Али је Бог дошао у овај свет да би човека поново вратио у биће. Дакле, хришћани смо ако Духом Светим живимо јер онда у телу и духу неће бити места ни за какав грех, злобу, зло. Дакле, ако Духом Светим живимо све у нама је живо за сваку Божију истину и за сваку Божију правду, за свако Божије добро. Да би човек имао плодове Духа Светога о којима нам говори Апостол Павлу у данашњем прочитаном Апостолу, човек по ономе просто, треба да поведе рат у себи, да поведе рат са собом. Какав рат? Духовни рат. Да поведе рат у себи да би се управо борио против зла у себи. Дакле да се бори против свих нечастивих сила који итекако дејствује у нама. Те нечастиве силе хоће да нам помуте разум. Како би ми прихватили то што није са Духу ни по Духу Божијем. Човек када престане да ратује против себе, такав човек почне да ратује против других, такав човек почне да ратује у својој породици. Почне рат са својим рођацима, комшијама, пријатељима и рођацима, али на првом месту почне ратовати сам са собом. Ево, синоћ смо чули ту несрећну вест, шта значи да човек ратује са својим егом, упорношћу. Шта је онај човек на Цетињу радио? Повео је рат против комшија. Ми хришћани смо стално у борби између добра и зла, а на шта ћемо се определити? То је наше, то је наше опредељење, слобода. Бог нам не брани да будемо било какви људи, да будемо и свађалице и да мрзимо. Бог то не брани ради наше слободе. Слобода мора да има одговорности. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Да би свако имао снаге од нас да поведе тај рат против онога што је у њега, а није Божије, о где би нам крај био? Онда би заиста, не само читали ону Јеванђелску заповест, него би се трудили да бринемо о себи а она каже: “што не желиш себи, то не пожели ни другоме”. Јер човек што посеје то и пожање. Јер човек чим почне осуђивати, себе осуђује, али ће и други нас осуђивати, па то не воли нико? Па онда немојмо осуђивати. Свако од нас воли да чује неку лепу реч о себи. То и мене обавезује да и ја кажем лепу реч о другоме. Дакле, браћо и сестре када би човек повео тај рат у себи и са собом онда би сав свој живот претворио против свих невоља, против сваке злобе која је у њему. Заиста, сваки је човек тајна. Тајна не само другима, сваки је човек тајна и самоме себи. Човек не може себе да објасни без духа Божијег. Ако почне себе да објашњава на неки свој начин, неће, јер ће увек себе преценити, а друге подценити. Зато, то све може бити тако ако ми живот који нам је Бог дао промишљамо одговорно. Живот је дар Божији. Није нам Бог дао да га проћердамо, да га преспавамо или злоупотребнимо. Бог нам је дао живот и послао овде на ову земљу и да у овоме свету схватимо одговорност и према Богу, и према цркви и према другима. Ето, рекох на почетку да је то Царство задобио и мали Трифун, мали растом али велики човек кога смо овде данас крстили у овом светом храму. Крстили смо га тим трократним погружавањем у воду. Запечатили, печатом дара Духа Светога, дали му печат Дара Духа Светога. Е шта је обавеза његових родитеља, кума, свих нас? Дужност је да чува тај печат јер и на пошиљки ако печат није отваран, ми знамо да отварамо коверат, али ако је печат изломљен, значи да је неко дирао то. Зато је дужност да до његовог узрастања, његових најближих да му помогнемо да узраста у ономе у шта се обукао. Да му помогнемо да се усавршава у добру. А усавршаваће се у добром ако ми поред њега чинимо и говоримо добро. Душа детиња снима и почиње да репродукује у своје време оно што је као мало дете снимало. Дакле, данас смо нашем малом Трифуну предали веру православну и молили смо се да га Бог сачува у вери православној. Увели смо га у цркву у којој треба да се спасава, у заједницу, где је мали Трифун постао члан цркве. Управо кроз свету тајну крштења. Крштење није неки обичај, и данас ћемо чути да се ваља да се дете крсти. Нема ту ваља се, не ваља се. Крштење је уствари, рађање за Нови живот. Крстити се, стећи право учешћа у Литургијском сабрању у Свету Тајну причешћа. Данас прима две Свете тајне Свету Тајну крштења и Свету Тајну причешћа. Причешће јесте круна крштења. Ван Литургије нема Причешћа и све је у Литургији. Не може ни венчање да буде ван Литургије, па ни сахрана не би могла или боље не би требала да буде без Свете Литургије. Крштење се врши једном, као и рођење телесно, само једном. Тако се и рађа и тако се ми једном рађамо за духовни живот. Зато треба да чувамо тај крштењски дух. Ако не живиш крштењским животом, нема никакве користи од крштења. Крштење је увођење у духовни живот који је све потребно управо крштењем. Православна вера, не добија се наследно, него већ се у њу улази крштењем. Онај који није крштен, не може бити ни достојан да прими Свету Тајну причешћа. Једна је Тајна у цркви, а то је Христос управо кроз заједничко сједињење са њим. Крштење је велика тајна јер се њиме даје све оно што Бог може дати човеку. Дао му је, да буде члан цркве и нама и малом Трифуну, а црква је то тело Христово, а шта има веће од тога? Него ли Онај који је највећи а то је Бог, Онај који је најсветији да те прими у дом свој. Ми смо, крштењем ушли у Дом Божији. Све док смо у цркви имамо наде на спасење ма какви били, али ако не слушамо цркву ми смо себе избацили из цркве. Ако не слушамо, или још горе, кад почнемо да мудрујемо о цркви, такви се људи служе црквом, а не служе цркви. Ако си себе просветио, просветићеш и друге. Ако себе завијеш тамом завићеш и друге јер човек и кад пада и пропада са њим пропада и његова околина. Научи себе и научићеш друге, освети себе и осветићеш и хиљаде око себе.

Нека нам буде на спасење Литургија, наше причешће, нека буде и на спасење нашем Трифуну крштење, који је данас добио Анђела чувара, кога сви ми од крштења имамо, само треба да видимо да ли је он поред нас. По животу, вери, ако веру претварамо у дела, онда ћемо све добро видети око нас. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Празнично славље крштења и канонске посете настављено је у ресторану “Гламур М” у Младеновцу, трудом свештеника Милоша Никодијевића.

Марко Лазовић, чтец