На Литургији су појали Србски православни појци.

Након прочитаног јеванђеља Владика се сабраним верницима обратио беседом:

“Помаже вам Бог браћо и сестре, као што знате, јуче смо прославили велики празник Преображења Господњег. У догађају Преображења, Христос је браћо и сестре, показао на најбољи начин људску природу. Ону природу на коју је призван сваки човек, људско биће. Дакле ми смо призвани и позвани да живимо природним животом, Божијом природом, она која се састоји у јеванђељу, а не не дај Боже другачије, неприродно. Човек је позван да своју природу преображава и Господ је зато дошао да преобрази нашу грешну људску природу и да је као такву преображену узвиси до престола Оца Небескога. Зато човек, браћо и сестре, када устаје против онога што је природно, онога чему су тежили Свети Оци, наши свети преци, такав човек заробљава себе. За такве људе треба да се молимо Богу, али треба да видимо да ли и ми нисмо сами себе заробили у себе. Треба да се молимо да Господ помогне да схватимо шта су вредности живота. Вредности су живота оно о чему нас Господ учи, чему нас учи јеванђеље, црква и Свети Оци. Док се људи држе тих вредности и живе по тим вредностима, заиста ће заслужити Царство небеско. Зато треба да се молимо Богу да не злоупотребимо нашу људску природу, која је дар Божији. Слобода човекова или га ослобађа или га заробљава. Човек је слободан и слободно биће. Може да бира шта год хоће: да буде добар и да буде лош, да буде праведан и да буде грешан, али морамо знати, браћо и сестре, да свака слобода за собом повлачи одговорност. Одговарам за оно за шта сам се определио. Ако сам се определио за грех, да одговарам за тај грех, а не да га оправдавам. Слобода је, браћо и сестре, која ослобађа човека од њега самога од онога што је супротно Божијем закону и супротно учењу Цркве и светих Отаца. Заиста, Господ је то све нама тако дивно приказао у овом празнику Преображења. Црква, још неколико дана својим богослужењем, показује на тај начин значајан празник. Зато се и овај период назива попразништво. Значи позива нас Црква да се подсетимо зашто Господ све то чини и зашто је чинио. То је ради нас и ради нашег спасења. Преображење Господње нам показује да Господ нас није оставио и да нас воли и љуби. Празник је позив свакоме човеку, а тим пре хришћанину на непрестани преображај. Он подразумева промену, измену система живота. Да променимо живот и прихватимо Бога у себе. Да прихватимо, ако ништа друго оне две заповести Божије, љуби Господа Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом и љуби ближњега као себе самог. То је пут хришћанског живота. Значи да љубимо једни друге, а не све за мене а ништа за тебе. Ако тако чинимо изгубићемо све и на првом месту изгубићемо себе јер само за себе грабиш. Опростите ми што ћу рећи, научио сам једну дивну поуку једног сељака у Студеници, неписменог човека, али начитаног човека. Сада ћете се збунити, како неписмен а начитан, имао је заправо само два разредна основне школе и није било књиге у библиотеци, манастира Студеници коју тај Добривоје није прочитао. Питам га једном приликом, током мобе у Студеници да ми каже неку животну поуку. Он, благородан, честит човек, пун смирења и љубави, одби, речима где да он даје савете игуману Студеничком. Тражио сам да ми каже поуку јер знам његово животно искуство и да је човек вере. Он је на крају рекао да човек треба да се труди да буде што више вила, а што мање грабуља. То значи да ко ради са вилом, он дели, а ко ради са грабуљом, он узима за себе. То је оно суштинско у нашем животу, браћо и сестре, да је хришћанство цела породица, једна породица у којој сваки члан ради на изградњи те породице, а то у духовном смислу значи на изградњи Цркве. Зато ћемо ми данас чути поједине људе који питају што Црква не ради овако или онако. Човек је крштен и члан породице и као такав одговоран за целу породицу и за целу Црква која је тело Христово. Немамо ми одговор да кажемо да су други криви за нешто, а можда и јесу, али треба тражити своју кривицу јер ми доприносимо да од хармоније створи дисхармонија. Све нам то говори јеванђеље које смо данас чули, а то је о љубави Божијој према нама и према ближњима. Ако читамо Свето писмо, видећемо да се највише говори о љубави. Којој љубави? Оној Божанској, која је спремна да се жртвује за добро, за другог, а не, браћо и сестре за телесну из користи. Љубав, она нема краја. Она се сва даје, а ништа не тражи. Када све дајемо а ништа не тражимо, све добијамо. Када нешто дајемо а размишљамо да ћемо нешто добити, изгубили смо и оно што смо дали. Људи често љубав приказују на начин који њима одговара. Учини неко добро да га народ хвали. Тако се осуда навлачи. Љубав се излива, прелива. На Христову љубав, морамо договорити нашом људском љубављу, на човеко-Богољубље, нашим човекољубљем. Та љубав не сме да буде себична, саможива. Треба да буде таква да волиш другог човека без обзира какав је он. Ми, хришћани, осуђујемо грех у човеку, али не и човека. Ту треба да разлику правимо. Ако немамо те праве вере, смирења, нећемо моћи да разлучимо шта је љубав. Јеванђеље нам говори о томе да ми волимо једни друге. Човек је слика Божија и када ти осуђујеш човека, ти у ствари узимаш суд човечији у своје руке и пресуђујеш. Такви људи воле да саветују, али да приме савет, е ту су слаби.

Браћо и сестре, Господ нас позва да љубимо једни друге. Не може човек да другоме наноси несрећу да није сам себи нанео. Како настаје зло у човеку? Када нестане вере у њему, љубави и наде, милосрђа, осећања и самилости тада настаје зло. Како то? Тако што горчина, по Светом апостолу Павлу, горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, а љутина рађа вику, вика хулу. . . На супрот мржњи стоји љубав Божија. То је она љубав, жртвована, крсна љубав када је Господ разапет али опет из љубави дошао да спасе човека. Господ је прикован на крст али је приковао и наше грехе. Ту је наша срећа и благослов што нас је Господ спасио баш преко тог крста и свога Васкрсења. Показао нам је да је то пут сваког праведног човека који живи на овом свету. То страдање је на спасење. Све што наиђе на нас, ако то прихватимо као благослов, искушење, треба питати себе да ли смо то заслужили и преиспитати себе. Господ нас опомиње да видимо себе и сагледамо себе изнутра. Љубав према Богу не трпи никакву мржњу према човеку. Зато се и каже да је блажен онај човек који сваког човека може волети једнако. Кроз љубав према Богу, ми показујемо и љубав према ближњима. Што је већа љубав према Богу то је и већа љубав према ближњима, браћо и сестре. Љубав је тесно повезана са смирењем. Св. Оци кажу, ако видиш да немаш смирења, немаш ни љубави. Смирење се не горди. Смирење се не уздиже. Наш задатак је да волимо, праштамо, трпимо. Незлобиво трпљење, је хришћанско, а трпљење са немоћном злобом се не разликује од освете. Што је дубље трпљење, то ће бити већа љубав и обрнуто. Стрпљење, праштање, радост, треба да буду особине свакога човека и стално их треба проверавати. Љубав је радост и радошћу помазује срце човеково. Љубав је сама по себи врховни закон. Закон је настао јер се човек надмудривао са другим и када је човек устао на човека, али где је љубав ту нема закон шта да ради. Можемо ли осудити човека који је сав љубав, па он воли Бога и човека и не може да учини зло. Онај ко има љубав, њему Господ додаје и мудрост. Он зна да мудро живи, брине о судњем дану. Овог тренутка, сада, треба да будемо спремни. Управо, долазећи на божанску Литургију, бринемо о спасењу. Шта ће ти већи дар да дођеш на Литургију, али не само да дођеш, већ и учествујеш, причешћујеш се. Неко ће рећи да није достојан да се стално причешћује, али нико није достојан да се причешћује, зато морамо, као крштени људи, показати минимум припреме. Господ је рекао да ко једе моје тело и пије моју крв има живота у себи, а ко то ради, нема. Нико од нас није достојан, ја први нисам достојан, али се уздам у милост Божију. Уздам се у благодат Божију, тражим, молим, преклињем да ми Господ опрости грехе и ослањам се на Духа Светог, који у мени живи. Дух Свети, прочишћава, освећује, води нас. Нема човека да је чист у потпуности. Сви смо на неки начин помало нечисти. Како? Чим си погрешио, ти си упрљао себе. Зато је Господ милостив, дуготрпељив, чека наше покајање. Нека Господ да да и ово наше данашње сабрање у овом светом храму буду подстрек да само тражимо Господа. Ако Господ не дође, џаба нам је сав наш живот и борба. Молимо се Господу и тражимо да нам помогне шта су вредности, праве вредности којима су живели свети преци, да не убацујемо у себе оно што није Божије. Господ је милостив и највећим грешницима опрашта и зато је потребно да се молимо и кајемо”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На служби се причестио велики број деце и верног народа, а после Литургије Владика је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов Епископа. Трпеза љубави је приређена у ресторану "Грош" у Барајеву.