УСНУО У ГОСПОДУ ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР МИЛАН БОРОТА

Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни!

У четвртак 15. септембра 2022. године уснуо је у Господу протојереј-ставрофор Милан Борота.

Заупокојена света Литургија служиће се у петак 16. септембра 2022. године у 10 часова у храму Васкрсења Господњег на гробљу Бозман, а опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у 13 часова.

Протојереј-ставрофор Милан Борота рођен је 3. марта 1946. године у селу Батинова Коса, општина Вргин Мост, Федеративна Народна Република Југославија.

Богословију Светог Саве уписао је 1961. године и успешно завршио 1967. године. Са Ружицом, рођеном Дебељачки, оженио се 1968. године и Господ их је подарио са синовима Александром и Браниславом, који су такође свештеници.

У храму Светог великомученика Георгија у Српским Моравицама, 17. новембра 1968. године, рукоположен је у чин ђакона од стране тадашњег Епископа горњокарловачкој Г. Симеона, који га је на дан Светог архангела Михаила у Слуњу исте године, рукоположио у чин свештеника.

Епископ горњокарловачки Г. Симеон, одлуком Е. бр. 733 од 21. новембра 1968. године, поставља га за привременог пароха у храм Светог великомученика Георгија у Српским Моравицама, Архијерејско намесништво плашчанско.

За време службе у Српским Моравицама, на истом месту где је у II светском рату потпуно уништен парохијски дом, саградио је нови, где и данас живи надлежни свештеник, док је на цркви Светог великомученика Георгија поправио уништени кров.

Одлуком Е. бр. 485 од 14. јула 1973. године, Епископ горњокарловачки Г. Симеон поставља га за привременог карловачког пароха, где је прву Литургију одслужио у карловачком храму посвећеном преносу моштију Светог Николе на Усековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 1973. године.

Епископ горњокарловачки Г. Симеон донео је одлуку о одликовању у чин протојереја за свештенике Чеду Савчића, Милоша Спасојевића и Милана Бороту, али их је због упокојења Епископа Симеона, одлуком Е. бр. 872 од 19. децембра 1990. године, у чин протојереја произвео Митрополит загребачко-љубљански Г. Јован.

У рану јесен 1991. године, након убиства војника ЈНА на Коранском мосту од стране припадника Специјалне полиције града Карловца, избегао је у Србију. Тадашњи Епископ горњокарловачки Г. Никанор, поставља га за привременог пароха у ратом захваћену Петрињу, где је службовао заједно са свештеником Драганом Глумцем.

Уочи операције "Олуја", крајем 1994. године, поново је избегао у Србију, овај пут у Епархију шумадијску са благословом Блаженопочившег Епископа др Саве, који њему и његовој породици пружа уточиште у свом дому.

Блаженопочивши Епископ др Сава поставља га за управника Црквеног дома за ратну сирочад Светог Јована Крститеља у манастиру Дивостин, а његову супругу Ружицу за васпитачицу са још неколико жена све до 2007. године, када су испратили у свет, као своју рођену децу, и последњу од 53 девојчице, са којима су и данас у контакту.

На личну молбу, тадашњи Епископ далматински Г. Фотије, администратор Епархије горњокарловачке, одлуком Е. бр. 423 од 5. новембра 2001. године даје му канонски отпуст за Епархију шумадијску, а Администратор Епархије шумадијске Г. Василије одлуком Е. бр. 1442 од 16. новембра 2001. године даје му канонски пријем.

На дан славе крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог, 26. новембра 2001. године, чијом изградњом је руководио, тадашњи Администратор Епархије шумадијске Г. Василије одликује га правом ношења напрсног крста.

Као пензионисаном свештенику, Епископ шумадијски Г. Јован поверава му служење и чување храмa Светих крагујевачких новомученика у спомен парку "Шумарице" у којем је ревносно служио до последњег дана.

ВЈЕЧАН МУ ПОМЕН И ЦАРСТВО НЕБЕСКО!