Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, Браћо и сестре јуче смо прославили велики празник Крстовдан. Како певамо у цркви, Крст је сила и знамење и моћ. То је добро схватио наш народ српски који је говорио без Крста ни преко прага. Крст на коме је Христос био разапет добио је силу и моћ и ничега се демони толико не плаше колико Крста. Житије Светог Макарија Великог сведочи нам да се демони највише плаше онога што ми хришћани једемо, то јест Светог Причешћа, и онога што ми хришћани носимо на себи и у себи, а то је Крст Господњи. Часни Крст је најсветији знак наше вере припадности и препознавања у овоме свету. Зато је Крст неопходан у нашем спасењу. Зато је Господ рекао: – Ко не узме крст свој и не пође за мном не може бити мој ученик. Господ инсистира да понесемо наш крст а не Крст Христов, јер Крст Христов исувише је тежак за нас. Он је принет за целокупан људски род.
Ми смо позвани да носимо свој крст. Да своја свакодневна животна искушења носимо са благодарношћу и вером да ће нам крст помоћи да изнесемо своје невоље, тегобе, па чак и радости. У разговору са једним светогорцем, кад смо разговарали о сили Крста, упитао сам га како треба човек да носи крст. Одговорио ми је да крст треба да носимо у смирењу. Када човек носи крст у смирењу, онда крст почиње да носи њега. Крст се не може носити са гордошћу и сујетом. Крст се носи са вером и са смирењем. Све Свете тајне свршавају се Светим Духом и печатом Крста. Крштење, Миропомазање, Света Литургија и сви свештенички молитвослови су у знаку Крста. Зато Крст стављамо на храмове, домове, на себе. Крст нас освећује и нема литургијске молитве или радње без Крста. Као што нема ни литургијског скупа без Крста. Сваки скуп који нема Крст на себи је обичан скуп људи и не може бити спасоносан. Крст је највернији друг сваког православног хришћанина, од његовог рођења па све до његове смрти.
Браћо и сестре, треба да осетимо силу Крста. А њу ћемо осетити кроз веру и смирење. Када се крстимо треба увек да се сетимо да је на Крсту распет Господ. Да је распет ради ради наших грехова и да је приликом распећа Господ осветио Крст који до тада био знак срама, јер су до распећа Господњег на крсту били прикивани највећи злочинци.
Свега онога чега се дотакне Господ Христос, оно бива освећено, па тако и Крст. И зато не смемо механички да се крстимо већ да увек имамо на уму и у својим срцима да је на Крсту распет Господ за мене, за тебе и за сву творевину.
Једино преко Крста и Голготе улазимо у васкрсење, а преко васкрсења улазимо у вазнесење. Сваки пут када себе осењујемо знаком Крста ми се клањамо спасоносним мукама Господњим и призивамо силу крсне смрти Господа нашега Исуса Христа. Ми зато и говоримо: – Слава Господе Крсту твоме Часноме. Крст има велику силу.
После распећа Господ на себе узима крст свакога човека и својом божанском помоћи узима и олакшава муку свакога човека, ослобађа нас од искушења. Зато благи Бог свакоме даје крст према његовој снази. И немојмо се плашити када паднемо у нека велика искушења, јер сваком Бог даје искушења по моћи његове вере. Нема искушења које човек не може да издржи ако има вере и ако призива силу Часнога Крста. Бог даје човеку крст са надом да ће га носити у смирењу и вери. Под тежином крста се клеца. Чак је и Господ клецао под тежином свог крста. И ми сами клецамо у животу, али нећемо пасти све док имамо вере и поуздања у силу Часнога Крста. Бог нам не даје крст, не да би ми страдали, већ да се крстом уздигнемо до неба. Крст је наша лествица којом се ми пењемо на небо. Крст Христов је мудрост.
Данашње Јеванђеље нам сведочи речи Господње, да нас Господ шаље као овце међу вукове. И да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови. Како дивна поука. Међу вуковима није лако остати овца, али није немогуће, јер ће нас мудрост сачувати да не постанемо плен. Нећемо се излагати непотребном страдању. Безазленост и доброта ће нас сачувати да не постанемо вукови. Човек зна да постане и гори од вука када изгуби веру, када га ухвати гордост, када изгуби компас у свом животу. Мудри људи кажу да животиња неће напасти човека, нити другу животињу, осим када је гладна. А човек напада другог човека и када је сит. Ми смо, браћо и сестре, позвани да развијамо мудрост. Али не само мудрост, већ мудрост са добротом. Мудрост без доброте човека врло лако одведе у злобу. Такво стање када човек изгуби Богом дану мудрост човека води у глупост. Зато Господ и каже будите мудри као змија, јер змија највише чува главу. Можеш је сећи све до главе, али ће она и даље да живи.
Да ми сачувамо своју главу у вери и чистоти, и то ћемо успети, ако сачувамо своје мисли у добру. Ми чувамо своју главу када се трудимо да говоримо само оно што је добро, и наравно када се трудимо да чинимо оно што је добро.
Нека нам Господ помогне и нека нас сила Крста огради, јер ђаво је лукав и гледа на сваки начин да превари човека учећи га да Бог не постоји, али зато постоји он, то јест ђаво. Ђавоље оружје јесте да из нас избаци веру. А ми вером ходимо и вером усељавамо Бога у себе. Зато човек мора непрестано да води рачуна да му вера не ослаби. Зато веру не смемо само да имамо на језику. Да говоримо верујем, а да по тој вери не живимо. Показујући себе пред другима како верујемо, а да заправо не верујемо па падамо у гордост. Ако нас је ухватила гордост и ако смо пали у сујету, где нам је онда вера. А Господ нам сведочи све је могуће оном ко има вере. Зато чувајмо веру и живимо по вери да би нас вера чувала, и да би нас вера приводила Христу.
Нека нам Господ помогне да сачувамо веру у којој смо крштени. Нека нас Господ сачува силом Часнога Крста и онда ћемо све наше муке, невоље и патње лакше претрпети. Али ако изгубимо веру све губимо.
Имате примера много у историји наше православне цркве па нас тако и свето писмо учи о праведном Јову. Праведнику који има све. И рода и порода и богатства и одјном остаје без ичега. И не само да остаје без ичега већ остаје и без здравља. Добија болест која је у то време неизлечива. Такве људе су у то време избацивали на сметлиште, али и поред свега тога Јов није изгубио веру. Чак и када га жена и пријатељи наговарају, он одбија да похули на Бога, знајући да када изгуби веру губи све, и духовно умире. Јов то одбија и говори: – Ако се и ова моја кожа рашчини и одвоји од костију, ја ћу и тада у овој кожи видети Бога. Није изгубио веру и Бог га награђује још више од онога што је имао.
Бог Вас Благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају је владика поделио иконице као видљиви знак благослова окупљеним верницима који су се данас сабрали у Бресничкој светињи.
