По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, у овом данашњем јеванђелском одломку чули смо једну дивну и веома поучну причу Христову. Говори нам о смокви, у једном делу, а у другом делу о истеривању трговаца из храма. Пре него што кажем неку реч о јеванђелској причи о смокви мало бих се задржао на речи Христове када Он каже: “Ви од дома мога начинисте хајдучку пећину”. Браћо и сестре, Божији дом у човеку јесте његово срце и то је најомиљенији дом у коме Господ обитава. То је дом на чија врата стално Господ куца и тражи да отворимо врата свога срца да би Он ушао у свој дом. Благо оном човеку који има духовни осећај и духовне очи и који је на том духовном нивоу да ослушкује тај зов и куцање Господње на наше срце. Тешко оном човеку који, због своје сујете, гордости и незадовољства, не чује зов и куцање Христово већ он слуша само себе да би оправдао самога себе. Када човек не смести Бога у своје срце онда заиста његово срце постаје разбојничка пећина јер у њега уместо бога долази онај нечастиви који потпуно мења стање човеково. Када се нечастиви дух усели у наше срце онда нас он чини сином пакленим, како каже Јеванђеље. Онда нас тај нечастиви дух ломи, тера нас да будемо незадовољни, да не будемо скромни. Зато браћо и сестре, Бог је човека створио да он буде дом Његов. Да човек буде дом молитве као што је и храм створен да буде дом молитве али када човек нема тог осећаја да је он Божије створење већ себе ставља изнад самога Бога. Заиста браћо и сестре, треба да себе стално преиспитујемо и проверавамо да ли смо ми од свога срца направили хајдучку пећину или смо направили ону Витлејемску пећину. Не само ону која се налази у Витлејему већ ону у којој се Господ стално рађа. Ако се Господ стално не рађа у нама онда се ми не препорађамо него остајемо потпуно исти, чак и не жећимо да се променимо. Стално себе да преиспитујемо да ли смо ми у дому Оца небескога, у дому Његовом који је молитва или је то онај други дом. Опет кажем, човек се сам опредељује јер га је Бог створио слободним.

Ми смо чули, браћо и сестре, како је Господ дошао у Витанију. Он је Бог и човек. Он је богочовек. Примио је људску природу и та његова природа осећа као и наша природа. Осећа глад и жеђ и све друго. Осетио је да је гладан. Наравно, човек када је гладан тражи храну, а тамо је пустиња. Једино од хране што је било су смокве. Он је пришао али тамо смокве нема. Има дрвета, има лишћа, леп украс, а нема плодова. То је и човек без добрих дела. Као крошња дрвета, лепа споља, а шта вреди кад од њега немаш користи. Немаш плода да једеш, да се нахраниш. Шта би то требало да значи у преносном смислу када је Господ преоклео ову смокву и када су Апостоли видели сутрадан да се осушила? Били су уплашени. Он им је рекао да имају вере јер ако имају веру све ће схватити. Прошириће ти вера ум твој да спознаш оно што не можеш да спознаш својим разумом али када човек обзида себе собом у њему нема места за Бога. Такав човек не долази у контакт са Богом већ само са собом јер само истиче свој его и оправдава само себе. Ово назначење ове смокве о којој говори данашње Јеванђеље нам говори да свака твар у овоме свету има свој Богом дани циљ и назначење. Сваки од нас има своје назначење. Сваки од нас има свој позив и свој призив. И ако оправдамо свој позив и свој призив благо нама али када ја одбијам свој позив и призив којим ме Бог позива и призива и хоћу да кажем да нећу да идем тим путем којим ме је Он позвао већ налазим моје путеве и моје оправдање, шта ћеш добити тиме. Дакле, као што рекох, свака ствар на овоме свету има назначење, а на првом месту то има човек. На пример назначење смокве је да рађа смокве. То је њен задатак. Зато је и засађена. Зато се и обрађује и залива. Шта је назначење Анђела? Да служи Богу. А шта је назначење човека? Назначење човека је да се уподобљава Богу. Не испуњава ли своје назначење свака твар потпада под осуду Творца као што је потпала и ова смоква. Јавно или тајно богочовек је дошао у овај свет да све врати божанском назначењу, а првенствено човеку да служи Богу. Ако служи Богу он ће послужити и другоме и обрнуто. Господ наш Исус Христос, Бог наш, једини зна назначење свакој твари и Он једини даје свакоме назначење силе, даје моћи да испуни то назначење. Смоква је у свету да служи човеку, а човек је да служи Богу. Но како човек служи Богу? Неко ће рећи да је свештеник па служи Литургију. Шта ти вреди да служиш Литургију ако немаш вере. Ми вером усељавамо Бога у себе, а не својим неким знањем или положајем. Човек Богу служи вером, а вера пак значи да свим силама свог бића свога и животом да ми служимо Богу. Бог даје човеку и силе и моћи за добро. Дакле, ми треба да оправдамо своје назначење. Да свако вече преиспитамо себе. Човек се накалемљује на богочовека христа подвигом вере која га оплођује и он доноси многи род. Само тада човек рађа оно што је божанско, вечно и бесмртно. За се молимо Богу да ми не будемо неплодне смокве. Сваки од нас је позван на рађање добрих дела јер ћемо се својим делима или оправдати или осудити. Да се у смирењу поклонимо Часноме Крсту јер данас Црква одаје такозвано Оданије Крстовдана. У прошли уторак смо изнели крст и поклонили му се и он стоји ту недељу дана да нас подсећа да је на њему Господ страдао али не ради себе него ради нас и наших грехова. Да се замолимо Богу да нам помогне да носимо свој свакодневни крст у смирењу. Крст је, браћо и сестре, наше опредељење. Да није било крста, Голготе и распећа не би било ни васкрсења. Промисао је Божији све само човек треба да се моли да му се тај промисао Божији открије онолико колико је потрбно за спасење.

Нека нам Господ помогне да се не плашимо крста, напротив, треба да идемо на крст. И Црква и хришћанин све док су на крсту они ће бити победници. Сиђе ли Црква са крста неће бити победник. Одрекне ли се човек крста неће бити победник. Нека нам Господ помогне да ми будемо те плодоносне смокве, да доносимо плодове добра и да се преиспитујемо јер не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић