Лепоти богослужења допринело је и певачко друштво “Србски православни појци” из Београда.
После прочитаног јеванђелског зачала, верном народу у својој богонадахнутој беседи обратио се владика Јован:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Нека је благословен наш долазак у овај свештени манастир у коме смо дошли да се Богу помолимо. Да замолимо Бога да нам буде милостив, да нам помогне и да нас сачува од искушења. Да нам помогне да очувамо своју веру и очувамо своје људско достојанство као народ Божији. Треба нам помоћ Божија. Људске су снаге слабе, променљиве. Поред помоћи Божије треба нам и мудрост Божија, да бисмо мудро живели, као што каже апостол Павле. Времена у којима живимо су озбиљна. Човеку зато треба мудрост Божија да се снађе и да опстане у оном звању у којем нас је Господ призвао. Сви људи су призвани. Нема човека који може да каже да није призван и позван од стране Божије, али је страшно када човек занемари то призвање. Бог нас је призвао на спасење. Бог нас је призвао да живимо у миру, слози, љубави, а не у злоби, пакости, раздору, браћо и сестре. Сабрали смо се данас да се помолимо да нам Бог да помоћ, а Бог даје помоћ по мери наше вере. Каква нам је вера, таква нам је и молитва, каква нам је вера, такав нам је и живот. Зато Господ каже: “Све је могуће ономе који има вере”. Које вере? Јеванђелске вере, за коју Господ каже “да она може и горе да премешта”. То нама слабим људима није тако лако да разумемо. То што нам није лако да разумемо говори да немамо јаку веру. Нама таква вера треба. Она вера која нас подиже, уздиже и она нам објашњава све. Зашто? Зато што вером усељавамо Бога у себе. Онај који вере нема за њега је све немогуће. Просто речено, ако ми немамо вере да можемо данас да устанемо из кревета, нећемо моћи ни да устанемо. Обухватиће нас лењост, немарност и нећемо ни покушати и остаћемо да лежимо, а лењост је страшна болест. Опасна болест, не само по тело него и по душу и по дух. Лењост човека води на психијатрију. Лењ се човек ни са чим не бори, а човек је тај који није стално у борби. Ми смо хришћани стално у борби. Ми се боримо против зла, против греха, против злобе, против гордости своје, против сујете своје. Како каже апостол Павле:” Војник који се не бори на прави начин не добија награду”, него онај који се бори на прави начин.
Дошли смо данас овде да се помолимо Богу, али и да замолимо Светог Киријака Отшелника да се моли за нас. Имамо тај дар Божији, тај благослов, да ова светиња чува део моштију Светог Киријака. Он је човек који је био сав саткан од молитве, од смирења, од вере од љубави према Богу и према свим људима. Само онај човек који воли Бога, тај ће искрено волети и другог човека. Онај који не воли Бога, његова љубав према другом је неискрена. Најбоље нам то сведочи Свети апостол и јеванђелист Јован који каже: “Како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а мрзиш човека који је поред тебе”. А шта је човек поред тебе? Икона Божија. Човек највише личи на Бога када поседује ту врлину хришћанску смирење, и човек највише личи на Бога када смогне снаге и каже, опрости ми, Боже или да каже опрости ми, брате и сестро. У томе је величина признати свој грех, а не скривати га. Ми смо људи слаби. Падамо и грешимо, али је Бог милостив. Управо због тога што се не придржавамо Јеванђеља и јеванђелске науке, зато нам се често и збива ово што нам се догађа. Не смемо да гледамо на оно што је само негативно. Ми хришћани морамо да будемо оптимисти. Не смемо бити песимисти. Ми имамо веру. Ми морамо да верујемо у боље сутра, јер верујемо у Бога. Шта је хришћанин? Хришћанин је онај који гледа само оно што је напред. Оно што је испред њега, а шта је испред њега? Бог, браћо и сестре. Зато апостол Павле каже: “Оно што је иза мене то је прошлост, ја сежем ка Оном ко је испред мене”. У Јеванђељу је записано, “Како хоћете да вама чине људи, тако чините и ви другима”. О, браћо и сестре, кад би смо се само ове једне Христове заповести држали где би нам био крај. Зар би онда било места за свађе, за ратове, за убиства, за злобу, за мржње, за гордост? По нашој слабости, ми често мислимо да други треба да учини нешто за мене, а ја не треба ништа да учиним за другога. То није хришћанство. То није хришћанско схватање ни поимање, али ако стално будемо имали ове Христове заповести на уму, онда ћемо стално преслишавати себе. Да видимо да ли заиста живимо по овим заповестима Христовим. Овим речима Христовим, Спаситељ је обележио пут и начин којим се једино можемо остварити и као људи Божији и као народ Божији и који се можемо остварити у Царству Божијем. Оваквим начелима живота управо је живео Свети Киријак Отшелник кога данас прослављамо. Подједнако је волео и Бога и човека. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело живота човечије личности. Начело друштвеног живота, начело живота уопште. Какав је човек без љубави? Никакав. Човек без љубави никога не осећа. Он осећа само себе. Он види само себе. Човек без љубави и вере је саможив. Он је себичан. Себичност нас одваја из заједнице. Када се одвоји од заједнице, човек је ништа. Човек се у заједници спасава. Заједница смо ми хришћани који смо кроз крштење ушли у Цркву као Тело Христово. Зато се ми, браћо и сестре, спасавамо у Цркви, кроз Цркву и са Црквом. Ван Цркве нема спасења. Отуда, једно друштво, једна породица, један манастир, једна држава и један народ могу да опстану само ако су у заједници са Богом и једни са другима. У данашњем Апостолу чули смо како апостол каже: “Ако Духом живимо, у Духу и да ходимо”. Зашто нам овако каже Свети апостол Павле? Па, зато што је у Духу Светоме све благодатно, и наше освећење и наше охристовљење, како је то говорио преподобни Јустин Ћелијски. Све оно што приводи Христу, што нам даје Христа, оно што држи у нама Христа и оно што нас чини Христоликим. Бог је човека створио по лику Божијем, зато је човек Христолик. Међутим, када човек помрачи лик Божији у себи онда се он претвара у не-лик. Ми се плашимо од сваког не-лика, али кад имамо лика Божијег у себи, а имамо га и имаћемо га ако Христа носимо у себи и ако Христом живимо и ако показујемо животом својим, да Христа носимо у себи. Зашто се нама дају ти духовни дарови о којима говори апостол Павле. Зато јер служе нашем спасењу. Они служе нашем спасењу, а не нашем хвалисању. Ми волимо да се хвалио. Ако си почео да се хвалиш, онда боље да ниси ништа урадио, јер то ниси радио ни ради Бога ни ради спасења, него си радио да те други виде и хвале. Тада нећеш добити хвалу од Бога. Када све чинимо ради Бога и ради спасења, тада тек добијамо те благодатне дарове. Дарови Духа Светога дарују се свакоме по мери чистоте његовог живота. Без Духа Светога, дух човеков се распада. Он се расипа кроз злобу, кроз грехе у смрт и све оно што је смртно прелази у небиће. Бог нас је створио из небића у биће. Зато треба да се одржимо као бића Божија. Браћо и сестре, ни један дар ако га добијемо а нисмо га заслужили, неће нас обрадовати. Неће нас зарадовати. Само онај дар за који се потрудимо да га заслужимо. Бити човек то је велико достојанство. Није лако бити човек. Лако је бити нечовек. Човек који осећа, човек који мисли, човек који тражи Бога и који тражи добро, а заиста, онај који тражи Бога и вером мисли и живи добиће Га. Апостол Павле каже: “Добро чините да вам се не досади”. Добра никада доста. Ма колико мислимо да ми дајемо другом, мало је то за наше спасење. Морамо се уздати у милост Божију. Добра никада много, а кап зла, не да је много него је премного. Када је човек слаб и немоћан, одмах треба да тражи лек у вери. Вера ће нам казати зашто се данас осећам овако а сутра се осећам онако. Нека нам Господ помогне да вером живимо, да вером ходимо и да нас Духом Светим сачува. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На позив “Са страхом Божијим и вером приступите” велики број верног народа причестио се Светим Тајнама Христовим. Након заамвоне молитве Епископ Јован пресекао је славски колач у славу Божију, а на молитвено сећање на Светог Киријака Отшелника чији део моштију чува ова Света Обитељ.
Као наставак евхаристијског сабрања уследио је славски ручак којим је Игуманија Евгенија угостила све који су данас дошли у манастир.
Ђакон Стеван Илић