За певницом су појали Српски православни појци.

После прочитаног јеванђеља Владика се обратио верном народу поучном беседом.

“Помаже вам Бог, браћо и сестре. Данас света Црква прославља св. Апостола и еванђелисту Тому коме је овај храм и посвећен у коме смо се ми управо и сабрали да се Богу молимо. Да се молимо Св. Апостолу Томи да нас он учврсти у вери у Бога и у вери у Васкрслог Господа. Као што смо чули из данашњег јеванђеља, оно говори управо како се Господ, после Васкрсења свога, јавио апостолима који су били у једној соби уплашени и устрашени. Мислили су шта ће бити са њима. Непријатељи Христови су били и њихови непријатељи и страх их је био обузео. Христос је, по речима данашњег јеванђеља, кроз затворена врата ушао код својих ученика и каже им - Мир Вам! Шта је најпотребније уплашеном човеку? Па да му неко да мир, браћо и сестре и да му неко каже немој да се бојиш – ја сам ту и само веруј. И не само што им је рекао - Мир Вам, него им је Господ и том приликом рекао - Примите Духа Светога. Јер дотле апостоли нису примили Духа Светога и ако ће Дух Свети сићи на целу Цркву по Педесетници после Васкрсења Христовог, Он је Духа Светога њима дао овом приликом и тим их оснажио и ојачао и ослободио од страха да проповедају распетог и васкрслог Господа Исуса Христа. Централна тачка хришћанског живота и хришћанске проповеди по јеванђељу јесте Васкрсење Христово. Теме и основ наше вере. Како каже апостол Павле, ако Христос не уста узалуд је проповед наша и вера наша. Све би било узалудно да Христос није васкрсао. Смрт не би била побеђена. Грех не би био побеђен, уништен и све би пропало. Христос Васкрсава. Христос поново проповеда Оца Небескога. Васкрсењем, Христос је доказао све оно што је он говорио апостолима и народима - да ће га убити, разапети, да ће бити сахрањен али и да ће васкрснути. Зато је васкрсење Христово темељ наше вере и то је оно на чему почива целокупно хришћанство. Апостоли су ову веру до те мере ревносно проповедали да су на крају сви до једног мученички пострадали. Осим апостола и јеванђелисте Јована коме је његово исповедништво примљено управо као мучеништво. Тако да се сви мученици.

Поставља се питање, откуд таква коренита промена код апостола. Чули смо када је Господ био разапет да су се сви разбежали. Откуд таква промена да они тако ревносно проповедају Светог и Васкрслог Христа. То је зато што су видели Васкрслог Христа и што су примили Духа Светога. Неустрашиво су почели да га сведоче иако су и њима претили мученичком смрћу. Нису се обазирали. Дух је Свети тај који их је носио. Он их је храбрио. Он им је дао силу. Тамо где је Дух Свети тамо нема страха и само постоји љубав. У љубави нема страха. Зашто? Зато што љубав покрива све недостатке. Љубав је жртва. Када другог волим ја све за њега дам и све жртвујем. У апостолима се утврдила вера и постали су јаки у сили и речи, како каже јеванђеље. Сила је била у Бога. Говори нам шта значи веровати и шта је вера. Тема данашњег јеванђеља је вера. Три главне врлине су вера, нада и љубав. Без ових врлина човек није човек и није хришћанин. А са овим врлинама, па и ако је слаб и грешан он све побеђује, све воли, свему се нада. То је вера у Бога, нада у вечни живот и љубав према створењима. Дакле, вера нам треба да би могли, по речима светих отаца, надати, а нада нам треба да би могли живети. Када нас снађу невоље, када изгубимо наду губимо и веру и кажемо да нам не треба ни живот. Нада нам треба као веза савршенства да би могли као културни људи да живимо. Културан човек има праву љубав и културан човек зна како да се понаша, шта да каже и како. Када има љубав, он има Бога у себи и зато, каже апостол Павле ко је задобио љубав тај је задобио Бога. Ко је отуђен од љубави, он је отуђен од Бога. Онај који је отуђен, себе сматра за све и сва, вишим и већим од свакога, паметнијим и бољим од свакога. Дакле, веровати, значи бити за другога или живети за другога. Ко верује тај не припада себи, него ономе коме верује. Зар то нисмо и сами у животу осетили. Ја верујем том човеку. Ја живим за тог човека јер у њега верујем. Ако пренесемо то сада са овоземаљског на духовно схватања да верујемо у Бога, онда ћемо схватити да ми живимо ради Бога. Све што је Бог учинио, учинио је ради нас и ради нашег спасења. То је наш одговор на његову жртву, на крсну жртву, на његову љубав. Дакле, права вера је слободна. Како? Јер она ослобађа самога мене од себе. То је права вера. Слободна јер ослобађа човека од самога себе. Од свих ствари и предмета која нам сметају да идемо на Христом. На првом месту, права вера нас ослобађа од гордости од сујете, надмености. Био сам усхићен као дечак када сам прочитао код св. Николаја како се он моли Богу. Између осталог он каже: Господе испразни мене од самога себе. Ослободи мене од самога себе. Може човек да ослободи другога човека, народ и то је много лакше него ослободити себе од свог ега, гордости. Човек ако не испразни себе из себе, где ће Бог да стане у њега. Где? Попунио је себе, испунио себе. Он је пун себе. Зато такав човек хоће да се стално надмеће и показује да је нешто више изнад других. Зашто? Зато што нема места у њему за Бога. Његово је срце испуњено, не Богом, него његовим егом, гордошћу, самосвешћу да је он довољан самоме себи. Ако је срце наше испуњено таквом садржином, хоће ли имати места за Бога.. неће, браћо и сестре. Просто ћемо се поштапати са Богом. Бога призовемо када треба да се надмудримо са другим или када нас снађе невоља, повремено. Браћо и сестре, ако Бога нема стално у нашим срцима, немој га тражити на другом месту. Нигде. Бог обитава у дому своме. Највернији дом је наше срце али Бог не живи у прљавим сасудима, по јеванђељу. Неће ни насилно да отвара моје или твоје срце да уђе, него Он, пазите то смирење, Бог који је створио човека, и сву творевину, тражи од свог створења да му отвори срце да уђе у њега. Бог зна колико је нама потребан, али питање је да ли ми то знамо. Зато Бог неће насилно да улази. Како каже јеванђеље, куцам на вратима твога срца, ако чујеш и отвориш ми врата, ја ћу ући са Оцем и Светим Духом, настанићу се тамо. То значи да нас је Бог без нас створио али нас неће без нас спасити. Не можемо бити спашени без вере у Бога јер ми вером усељавамо Бога у себи. Када је Бог усељен у нама онда пазимо на све и на мисли и на речи и на дела и на поступке. Када је Бог у нама задобијамо највећу врлину а то је смирење. Супротно смирењу је гордост која је највећег анђела претворила у највећег ђавола. Да, то је опасан грех јер и анђела претвара у ђавола а камоли нас слабе људе. Поготово слабе у вери. Када опадне нам вера у нама, онда смо ми предмет оног палог анђела и он са нама чини што он хоће.

Браћо и сестре, вера додир другога. Апостол Тома када је додирнуо Христа изговара Господ мој и Бог мој! Неко ће рећи па зар је толико опала вера у Томе да он није веровао. Није, али све бива по промислу Божијем. Зато ће песник црквени рећи да неверје Томино учврстило је у веру милионе и милионе људи. Да и човек и ако не верује, али се дотакне Христа или се Христ дотакне њега, онда у њему све постаје могуће. Онда и њему постаје све другачије. Када додирнемо васкрслог Христа и ми можемо да узвикнемо Господ мој и Бог мој. Неко може да каже да ми немамо сада овде Христа да га дотакнемо. Да, не можемо га дотаћи рукама, али га дотичемо када год живимо Христом, када год мислимо добро, када год чинимо добро, када радимо добро. Тако се дотичемо Христа. Такође, када се причешћујемо, ми Христа смештамо у себе. Да би Христос се сместио у нас, морамо да верујемо у речи Христове: Ко једе моје тело и пије моју крв у мени има живот. Ако не једе, тај нема живота. За све нам је потребна вера, али не на језику само него на речима. Треба нам и једно и друго. Вера на делу мора да постоји. То што говоримо да верујемо а живимо супротно, то мојој вери ништа не значи. Вера, по светом апостолу Јакову, вера без дела је мртва. Дела без вере су мртва. То значи да човек и када чини добро дело а не чини у славу Божију него у своју, никакве користи од тога нема. Делима ћемо се својим оправдати и делима ћемо се својим осудити. Можемо поставити питање, зашто апостол Тома није поверовао осталим апостолима када су му рекли да су видели васкрслог Господа. По једном тумачењу, владике и теолога Антонија Блума, апостол Тома није поверовао у Васкрсење Христово зато што није видео ведро лице, нису апостоли у том тренутку изгледали усхићени и није видео радост у њима и зато тражи опипљиву потврду. Тома им није поверовао јер није на њиховим лицима видео суштинску промену. То опет значи да се ми причешћујемо да би се суштински мењали. Човек, не може бити исти после сусрета са васкрслим Христом. Христа може најбоље посведочити онај човек који је на одређеном степену Боговиђења, како кажу свети Оци и који се удостојио додира нестварне славе Божије. Када читамо свете Оце, поготово Св. Симеона Новог Богослова, Св. Григорија Новог Паламу, ми у једном тренутку схватимо да су они живели оно што су говорили. Они су доживели и доживљавају Христа и зато и Христом говоре и зато и Христом и мисле. Дакле, они су све то духовним опитом, доживљајем, доживљавали у сваком тренутку. То је хришћански живот да стално доживљавамо Христа, да га осећамо и носимо у себи. Ако је тако, бићемо другачији људи, поштенији искренији, нећемо бити лукави, лицемерни. Ми у једном тренутку схватамо код ових светих отаца доживљај. Они Христом живе. Зато свети апостол Павле каже не живим ја више у себи него живи Христос у мени. Браћо и сестри, неко ће казати да је немогуће да достигнем тако савршенство. Чим си рекао да је немогуће, нећеш ни доживети, али ако имаш веру и живиш по тој вери, Господ ће и теби и мени по тој вери дати силе и снаге да осетимо његово присуство. Када су апостоли видели Христа они су били спремни да сведоче Христа по цену живота јер су му веровали. Треба да чувамо веру да би нас вера чувала. По вери мере наше све бива. Молитва ће бити примљена по вери нашој. Зато Господ и каже да је све могуће ономе ко верује. Онај који нема вере, њему ништа није могуће. Нека нам вера апостола Томе помогне, укрепи слабу веру коју ми имамо. Када нас год снађу невоље и када постанемо другачији него што треба да будемо треба одмах да се запитамо шта је са нашом вером и у каквом је стању. Да ли је ослабила, пала. Треба да живимо по заповестима Божијим. Христос каже ко ме воли тај заповести моје држи. Браћо и сестре, ко има вере тај има Бога у себи. Треба нам данас вера. Увек па и данас у овој неизвесности која је око нас. Треба нам вера иначе ћемо и пре невоље пропасти. Вера је та која нас носи и која нам каже да иако смо пали да треба да устанемо и да затражимо помоћ, али треба да будеш и свестан да си пао. Онај који није свестан не тражи помоћ да би устао. Он је горд и не верује да је могуће да падне. Чули смо када је Господ ушао кроз затворена врата и позвао мир. Нама треба мир, али га не можемо стећи ако га у себи немамо, а мира немамо ако немамо Бога у себи. Бог је мир наш. Мир светски је варљив, али је зато Божији мир другачији. Када га имамо у себи, признајемо да сами без Бога, онда ћемо казати да дајемо своје мисли и своје речи Богу да управља њима. Човек тако не ради, јер не можемо наше мисли и речи проверити другачије него кроз цркву и Бога.

Нека нам Господ помогне и апостол Тома да се учвршћујемо стално у вери. Вера је као квасац. Она када има спољашње услове расте, али ако је хладно она не расте. Тако и човек када је хладан према Богу, према другима, према врлинама, он неће да узраста. Зато нам је потребна вера и молитва, примери светог апостола Томе. Нека буде срећна слава и нака се стално присећате када дођете у овај храм да ће све бити лакше у животу ако будете имали вере и ако будете у вери живели“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После причешћа и опхода око храма, Владика је одржао помен упокојнима, у проти конатичког храма и пресекао славски колач заједно са овогодишњим свечарем господином Владаном Симићем и његовом породицом. Они су се несебично потрудили, заједно са надлежним свештеником протонамесником Иваном Иванковићем, да домаћински угосте све окупљене.