Чтецирала су господа Лазар Коларевић, Марко Лазовић и Драган Кељаћ.

После прочитаног јеванђељског зачала Владика се богонадахнутом беседом обратио окупљеном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, драга браћо и сестре, драга децо духовна наша црква данас слави Светог мученика Лонгина, капетана једне војске коју су Јевреји поставили да чува стражу када је Господ наш Исус Христос био распет на Голготи. Он је био сведок Распећа Христовог и свега оног што се том приликом догодило, као и његови сарадници. Као што нам то данашње Јевађеље каже када је Господ предао свој Дух Богу Оцу, Јевађеље каже да се земља тресла, да су се гробови отворили, да су мртви устали, да се сунце помрачило, да су звезде падале, дакле читава творевина се побунила. Шта то човек чини Богу који је ради њих дошао и страдао и шта човек узвраћа Богу за Његову љубав? Дакле, замља се побунила како човек може да буде безочан, како човек не уме да види љубав Божију, не види је јер је не осећа. Дакле из овог примера можемо да извучемо велику поуку, а то је да је заиста смрт Христова чудотворна, јер је Он заиста Христос и да је својом смрћу уништио смрт и да Христова смрт заиста отвара људске душе Богу, разбуђује их за вечност, за он што је Божје, за све оно што је бесмртно. Дакле из данашњег Јеванђеља још видимо да капетан Лонгин и цела његова стража и ако незнабошци, видеше шта је земља учинила, да је дрхтала од онога шта су људи учинили Христу. Поплашише се и капетан изговори: “Заиста овај беше Син Божији”. Наравно чим је поверовао и Христа он је био и први мученик за Христа. Драга браћо и сестре овом његовом изјавом он је спознао истину. Чију истину? Божију истину. А, истина је само једна, Божија истина. Тако и ми у једној молитви литургијској коју читамо на Литургији и у њој се каже: “ Још се молимо Господу да нам у овом свету подари познање истине, а да нам у оном будућем веку дарује живот вечни”. У овим речима драги моји, садржано је оно што је најбитније и најзначајније за људски живот, за човека створеног по подобију Божјем. Заиста се можемо запитати има ли ишта важније за човека него да спозна истину. Поготову у времену у коме живимо, драга браћо и сестре, у времену где ми се чини да је истина потиснута, где ми се чини да је уместо истине завладала лаж, да је уместо истине завладало лицемерство, да где нема истине нема ни искрености и зато смо често неискрени. Зашто то чинимо? Зато што се нисмо учврсили у вери, зато што не живимо вером, зато што не живимо Црквом, што немамо жара у себи који ће нам подгревати све оне хришћанске врлине које ће да нас красе да будемо човек Божји. Кад нисмо спознали истину онда смо постали млаки. Не можемо спознати истину зато што смо себични и саможиви, зато што гледамо само на себе. Нећемо да помогнемо другоме, нећемо да учинимо нешто за другога. Све је то због неспознавања истине. А ко је спознао истину он је спознао Бога. Онда у њему Бог живи, а кад у човеку Бог живи он постаје ревностан за све, а највише за своје спасење. Зато цар Давид каже: “Ревност за дом изједа ме”. Овај храм је дом Божји и дошли смо у њега да се причестимо и да се на тај начин сјединимо са Богом и да дођемо у познање истине. Дакле, браћо и сестре, познање истине значи познање смисла живота. Када изгубимо смисао живота, значи изгубили смо све, без обзира шта можемо да имамо и да поседујемо, ал џаба кад не знамо шта је смисао живота. На томе треба да радимо највише, да спознамо смисао живота. Познање смисла је познање најдубље тајне овог и оног живота. То је познање онога ко је права истина, то је Бог. Дволичан човек има више истина, а прави човек има само једну истину и он њом живи он је искрен човек. Такав ће човек да призна своје мане и недостатке. “Ја сам пут, истина и живот” и један је пут који води у живот, један је пут који води ка спасењу и у Царство небеско, а онај други пут води у таму. Ако се у човеков ум усели тама ту нема светости ту нема истине. Где има светлости ту нема таме. Светлост растерује таму, зато тама мрзи светлост. Тако се браћо и сестре, из овог данашњег Јеванђеља што смо чули земља јавља као први проповедник о Христовој победи над смрћу. Неиспитани су путеви Божји, драга браћо и сестре, Он, Господ земљу и камење претвара у своје проповеднике. Камен је проговорио, а човек заћутао када је у питању истина. Из овога видимо да свака твар, пре свега човек треба да буде мало Јеванђеље. То виде и осећају који умеју да виде дубоко тајну творевине Божје, тајну која се потпуније открива Духом Светим, која се открила апостолима и пророцима. Ако по Духу живимо по Духу и да ходимо, каже Свети апостол Павле. Зато не смемо да гасимо веру у себи. Не смемо да гасимо Духа Божјега. Јер ако се Он у нама угаси угасило се све што је добро и што је достојно живота човековог. Не уздајмо се, браћо и сестре, у своје православно порекло и звања. Управо се питајмо јесмо ли то што треба да будемо? Животом по Јеванђељу Христовим постајемо синови Божји, а тиме и наследници Царства Божијег. Животом по Јеванђељу постајемо сутелесници како кажу Свети оци. Зато помолимо се Господу да нас обасја истином својом.

Да се молимо Богу да нам Господ распети и Васкрсли помогне да живимо у истини. Опет по речима Христовим “Познајте истину и истина ће вас ослободити”. Истина нас ослобађа, а лаж никада. Зато избацимо лаж из себе и будимо искрени, не претварајмо се. Кад то схватимо схватићемо и то да нам треба Бог, да нам треба милост и помоћ Божја. Нека нам Господ помогне да заиста живећи у овом свету сведочимо истину и да истином живимо и да се истином хранимо. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Литургије уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремило братство храма на челу са младим свештеником Страхињом Савковићем.

Владимир Степановић, ђакон