У архипастирској беседи Његова Светост Патријарх г. Порфирије је поручио:

-У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, шта бих могао овог тренутка да кажем осим да сам испуњен неизмерном радошћу и великим благословом, а сигуран сам да и ви сви овде сабрани слично или исто осећате, јер вас је Господ сакупио у ову светињу посвећену Светом јеванђелисти и апостолу Луки, која доживљава своју трећу обнову од како је почело зидање манастира који је подигао Свети кнез Лазар.

Заиста је велика радост и велики благослов да се светиње, манастири, у нашем народу и подижу и обнављају, јер баш онда када обнављамо светиње и долазимо у њих ми не само да имамо шансу да се обнављамо и да растемо у Духу Светом, него заиста та обнова јесте и наша унутарња и лична реалност. Обнављамо се као појединци, као чланови Тела Христовог, Цркве Његове, али обнављамо се и имамо шансу да се обновимо као народ.

Неко од светих је рекао да је број манастира и број монаха који живе у њима показатељ духовног здравља тог народа. Рекао је то Свети отац Јустин, а други мудар човек, говорећи о обнови своје земље, рекао је да ће се његова земља обновити тако што ће обнова почети из манастира. Био је то велики писац, руски и светски, велики Достојевски. Један запис из Средњег века казује да је сваки човек који је ушао у Србију, идући са краја на крај Србије, могао увек да заноћи у неком манастиру, тј. толико је било манастира да није могло да се деси да се неко запути на било коју страну Србије а да неће доћи до неког следећег и да ту неће моћи да се окрепи.

Ево, ми смо се овде сабрали да осветимо звоно које треба да позива на молитву и да освећујући звоно молимо Бога да и нас освећује. Наша православна вера, браћо и сестре, није само да је оно што би неки хтели, део прошлости и археолошка вредност. Не само да нас је вера и наша Православна Црква чувала кроз историју, водила између Сциле и Харибде многих искушења и многих тешкоћа, него наша православна вера је изградила оно што ми јесмо, уобличила наше биће, створила наш поглед на свет, наш поглед на међусобне односе, наш поглед на односе према другима. Једном речју, када не би било православне вере, када бисмо одузели нашу православну веру из бића нашег народа вероватно да би мало тога остало. Засигурно, када би се оно што нам је пружила и подарила наша вера одузело од нас онда највероватније, у најмању руку, не бисмо били оно што јесмо. Та православна вера јесте вера Христова, то је Јеванђеље Његово. То није једна од идеологија овог света, није тек једна од философија овог света. То је жива вера Христова која се темељи на речи Божјој, на Христу Живом који је дошао међу нас и открио нам пуну меру Бога, али и пуну меру човека. Он нам је показао какав човек треба да буде како би био здрав, како би живео у складу са оним што јесте. Показао нам је циљ због кога је дошао на овај свет. То Јеванђеље Христово јес сажето у две заповести о љубави према Богу и према ближњем. Да бисмо живели у љубави, да бисмо могли да осетимо да доживимо љубав Христову којом нас Он најпре заволе, неопходно је да живимо оним истим духом, истим Јеванђељем, истом вером којом су живели наши оци који су нам предали Живог Христа и Цркву Његову. Та вера се грана у заповести које нам је Господ дао, у заповести које нису намет, које нису окови, које нису спутавање наше слободе, како би неко погрешно свесно или несвесно хтео да протумачи веру у Христа. Зашто? Зато што нашу слободу спутава острашћено срце и острашћена наша воља. Нашу слободу спутава зла помисао, ружна и зла реч, а исто тако и још више зло дело. Оног тренутка кад чинимо зло ми постајемо робови зла и наше срце није више слободно. На пример, ако само слажемо једампут, онда нисмо више слободни. Ми непрестано морамо да мислимо о својој лажној конструкцији да не бисмо били контрадикторни сами себи, али изнутра Духом Светим глас наше савести проговора. Не треба нико нама да каже шта је погрешно и шта је грех. Зна то свако. Кад је учинио нешто лоше, ма колико га други хвалили и други то не видели, довољан је сам себи, довољно је да дође у своју келију, у своју собу, па кад се спусти ноћ и мрак, када се угасе светла, када остане сам са собом, када престану да се нижу нови и нови утисци, онда из нас проговара оно што јесмо. Дакле, грех је оно што нам не даје слободу. Он нас поробљава, а заповести Божје нас ослобађају, тј. помажу нам да унапред разумемо шта је то што ће нас одвести у страх, што ће нас одвести у осећање кривице, у фрустрацију без обзира да ли то што чинимо неко споља види или не. Кад нам Бог каже: Не убиј!, није нам Он спречио слободу, није спутао нашу слободу, није нам везао ноге и руке, него нам Он каже да си оног тренутка када убијеш ти скренуо са пута који те води ка твом здравом и нормалном стању, ка твом осећању слободе, ка твом дисању пуним плућима. Скренуо си са пута који те води миру и радости, који те води твом здравом постојању, који те води постојању које је у складу са оним што ти је Бог зацртао, а то, браћо и сестре, није ништа друго него рај.

Дакле, заповести Божје јесу упозорења, јесу смернице, јесу путокази који нам помажу да стигнемо до онога што је наше назначење и што је наш циљ. Зато је важна наша православна вера, зато је важно Јеванђеље, јер то није идеологија. Каже данас у Јеванђељу сам Господ, обраћајући се свом небеском Оцу и хотећи да каже да је вера у Бога једноставна, намењена свима и да се вера умножава онда када чистимо своје срце, јер ако није чисто срце онда нити мислити, нити говорити, ни делати не можемо исправно и чисто. Данас важи слоган: Чини што ти срцу драго. Наравно да је то са једне стране исправно, али шта ако твоје срце није чисто, ако је твоје срце помрачено, скучено? Ако из таквог срца будеш чинио што ти је срцу драго, да ли ће то бити пре свега теби спаносно, а како ће бити у односу на друге ако ни теби није спасоносно не треба ни причати. Дакле, Господ каже: Хвала ти, Оче, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Безазлени су они који су чистог срца. Дакле, мудрост истинска и права не постиже се само некаквим напорима ума, не стиче се сабирањем интелектуалних знања, не стиче се ни сабирањем искустава личних, него се стиче чишћењем срца, очишћењем нашег унутарњег бића. То је, браћо и сестре, вера. То је нада православна, то је Црква. Зато смо дужни да живимо том вером, да чистимо своје срце, али онда и да ту веру сведочимо. Што више будемо живели својом вером и својим постојањем, па и речју кад то затреба, сведочили утолико ћемо бити више сметња онима који би хтели другачија правила живота, који би пошто-пото и нас хтели да претворе у једну од идеологија, да претворе, чак и у најбољем случају, у институцију која чува национално биће. Црква то по себи и по свом постојању производи, али није то Њен примарни циљ. Христос није дошао примарно да би чувао народне и националне традиције, него да би говорио сваком од нас изнутра, сваком у нашој души и у срцу, да би открио смисао постојања, да би открио оно што су наше најдубље чежње.

Јуче смо имали у Јеванђељу причу како је Господ исцелио сина једне удовице. То је заправо одговор: исцелио је тако што му је рекао: Устани!, иако је овај био већ умро. И младић је устао. Ту је био одговор на ту најдубљу и суштинску чежњу и потребу сваког од нас не само да трајемо, него да живимо у пуноћи живота у вечности, али овде и сада да нам буде та пуноћа доступна кроз нашу међусобну заједницу. То се најпре показује, проверава и испитује у нашем животу, у породици, да ли је муж спреман да читаво своје биће положи за своју жену, а не да се позива на речи апостола Павла: Ја сам глава жени. Јеси, али како? Онако како је Христос Цркви! Да муж воли своју жену као што Христос воли Цркву, а воли је тако што се распео за Њу. Исто да чини за своју децу. И обрнуто, по истом принципу и жена у односу на свог мужа и у односу на своју децу. Ту се вежбамо, ту се показујемо и проверавамо себе, али и откривамо другима шта је то истинска и права хришћанска вера.

Дакле, ми нисмо никаква иделогија, а камоли тек политичка фракција. Обраћамо се читавом свету, свим људима, свој браћи и свим сестрама без обзира шта су њихове професије, која су њихова опредељења, каква су им усмерења, какви су им погледи на разне идеолошке и политичке струје. Сви смо позвани да у Христу будемо једно! Када станемо пред Христа не постоји ништа друго осим име и презиме и какво ти је срце, да ли је чисто или није.

Данас славимо Светог јеванђелисту и апостола Луку, који је био лекар. Његов пример најбоље показује шта је вера. Пошто је био лекар подразумевало се да његова вештина и знање почивају на егзактним подацима, на ономе што је рационално. Он је као лекар исцељивао ослањајући се на своја практична знања. Међутим, у дубини његовог деловања и делатности свакако је била вера у Христа и знао је да човеку није довољно да има само здраво тело, него да мора имати и здраву душу, здрав дух, а то не може имати без Духа Светог, без Христа. Нека би Господ дао да и ми, браћо и сестре, баш како је Господ рекао, увек имамо на уму да у цркву идемо и да се Богу молимо не да бисмо се разметали својом духовношћу, да бисмо се приказивали као бољи од других или да бисмо имали потребу да будемо чудотворци, а не дај Боже и лажно се представљали као чудотворци. Нема већег чуда од тога да постојимо, од тога да смо заједно и од тога да нас Бог воли и да нам је наменио вечност. Зато је Господ упозорио ученике и апостоле своје, као и нас, када су дошли и рекли да се њиховим молитвама демони покоравају. Апостоли су се похвалили Господу том чињеницом, а Он им каже: Да, ви имате могућност да вам се и духови покоравају, да чините чуда, али није то циљ живота. Циљ живота је да будете у смирењу и што веће дарове имате више смирени да будете. Циљ је да будемо уписани у књигу живота, да будемо у љубави и заједници са Христом. Нека би Господ дао молитвама Светог апостола и јеванђелисте Луке да будемо увек у наручју Божјем, да чувамо своју веру не зато да бисмо се само њоме поносили и да би се други њој дивили, него да бисмо њом живели како бисмо у молитви, у покајању, у праштању међусобном, у милосрђу, у свакој другој хришћанској врлини славили Живога Бога, Једног у Тројици, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

***

Манастир Светог апостола и јеванђелисте Луке налази се у селу Бошњане у области Темнић, у јужном делу Шумадије. Манастир је удаљен од Крушевца, седишта Православне Епархије крушевачке 17 километара. У манастирском комплексу доминирају велика црква посвећена Светом Луки и Кнежева кула – звоник са осам звона и параклисом у приземљу посвећеном Светом кнезу Лазару и Светом цару Николају Романову. Према предању, сачуваном у народном памћењу овог краја, првобитни манастир на овом месту подигнут је у 14. веку, у време владавине кнеза Лазара Хребељановића. Највероватније је био метох манастира Раванице. Први манастир порушен је за време најезде Турака, највероватније после заузимања Крушевца 1427. године. На истом месту касније је подигнут скромнији манастир који је живео до 19. века, до чувене Варваринске битке 1810. године. Битка се водила недалеко од манастира, па су Турци, губећи битку, манастир запалили а монахе побили. Трећа обнова манастира започета је деведесетих година 20. века када је отпочела изградња цркве са благословом тадашњег Епископа шумадијског Саве. До процвата манастира долази трудом архимандрита Алексеја (Богићевића), кога Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован поставља за настојатеља 2022. године. Тада креће велика обнова, материјална и надасве духовна, која и даље траје.

Извор: Званична интернет презентација СПЦ-а