Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се беседом обратио окупљеном народу и рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, драга браћо и сестре данас наша Света Црква слави великог угодника, молитвеника и светитеља Христовог, Светог Прохора Пчињског чије мошти почивају у манастиру који носи његово име. Мошти које су сачуване годинама нетрулежне и које чудотворе и дан данас. И у нашем времену данас, браћо и сестре они који прилазе ћивоту Светог Прохора са вером у Бога и молитвом Прохору добијају исцељење и оздрављење. Зашто кажем са молитом? Зато што је све у нашем животу везано за веру и моливу. Каква нам је вера, такав нам је живот, како верујемо тако и осећамо. Када верујемо, осећамо присуство Бога, када верујемо осећамо и светињу свете литургије која тражи целог живота. Света Литургија тражи целог човека, а не половичног који је телом у храму, а мислима ко зна где. Литургија од нас тражи сабраног човека. А, када је човек сабран у светињи он само мисли о светињи. Онај који нема вере њему ништа није могуће. Онај који нема вере јесте му све слободно али му није све на корист. Слободно му је да се понаша и ради како хоће, али није на спасење. Чак нам и Свети апостол Павле каже да неће да какво зло овлада њиме. Чим човеком овлада зло он више није свој човек него је он роб своје злобе. Роб своје гордости и сујете. Такав човек не осећа светињу него пролази поред ње. Дакле, ми данас славимо човека који је нашег рода, Светог Прохора. Човека који је имао тело, као и ми, али је имао и душу. Водио је рачуна о телу као што и ми водимо али је водио прво о души својој. Његова основна брига је била та да ли му је душа испења Богом.

Тако исто и ми треба да водимо рачуна. Човек ако изгуби душу џабе му је све. Душа се губи када изгубимо страх Божји и када се предамо себи и нечастивом. Тако човек заиста лако губи душу.

Заиста Свети Прохор, кога славимо, био је Божји човек. Живео је Богом и тако мислио. Он је волео Бога и био је али и остао достојан Бога. Човек који је пригрлио и примио заповести Божје и њима живео. Он није сматрао заповести као намет неки, него је примио из љубави и слободне воље. Зато је био слободан јер је живео по заповестима Божјим. Он је сву своју мисао усмерио ка Богу. А, шта је највећа мисао достојна човека? То је да верујемо у Бога и да веру пројављујемо делима. Највећа мисао јесте како кажу Свети оци, мислити о промислу Божјем, а промисао је та која брине за свакога од нас. Када мислимо о промислу Божјем, мислимо и како да се спасемо. Када гледамо творевину Божју видимо како је Бог све премудро створио. На свакоме месту можемо видети присуство Бога. Чак нас и онај лист на дрвету опомиње да је он творевина Божја да би нас подстакао да се сетимо Бога. Дакле, Свети Прохор је управо тај промисао Божји гледао да се оствари у њему и остварио се јер је он угодио Богу. Угодио је смирењем, постом, молитвом, надом и служењем Богу. Бог га је обдарио као што видите. Више од једанаест векова благодат преко моштију даје свима. Црква осећа присуство као и пре толико времена јер је Бога носио у себи и зато што је схватио колико је Бог све уредио и како да се спасемо. Потребно је да се молимо, да се смиримо и тражимо спасење. Потребно је радити на свом сапасењу. Он је имао велика искушења, као и свако од нас. Али на њему се могу применити речи цара Давида, с обзиром да се подвизавао код реке Пчиње, “жедна је душа моја тебе Боже као што кошута тражи изворе чисте тако душа моја тражи тебе Боже“. Кошута неће да пије прљаву воду. То је опет пример како бисмо се угледали да разликујемо чистоту од прљавштине. Шта од чистоте добијамо, а шта са прљавштином губимо? Највећа брига је бринути се о спасењу душе своје. Како бринути? Најкраће речено, потребно је да верујемо и живимо по вери. Потребно је да се трудимо да живимо по јеванђељу. Да питамо цркву и да слушамо цркву. Црквом руководи Дух Свети зато је она Света. Она је зато и чиста и неогрешива. Црква је најздравија болница у коју долазимо да излечимо душу своју, а лечимо се од гордости и сујете. Потребно је да се излечимо од самих себе. Док је човек испуњен собом у њему нема места за Бога јер је себе затворио у себе. Бог није насилник и неће на силу улазити у наша срца већ хоће да га пустимо у своја срца слободно. Дакле нема већег блага у овоме свету него спасити душу своју. Све остало што није човек него човеково што цени и чува ван душе, то је неизбежно да пропадне. Не само да пропадне него и да умре. Ако душу не хранимо Богом, причешћем, она ће умрети. Душа човекова у очима Божјим је драгоценија од целог света и све ово нам каже Господ. Џабе је човеку ако цео свеет задобије, а душу изгуби. Оно што остаје и не пролази је најбитније, а то су добра дела. Заиста, највеће очекивање достојно човека је очекивати да Господ дође. Чекамо да дође, да суди свима али и да васкрсну мртви. Како треба очекивати ту смрт? У ствари како је то један мудар човек рекао, потребно је очекивати као ђак када очекује да га учитељ испитује, а то значи спремно. Ако је немаран, онда ће он изгубити све. То је исто као и ми ако не верујемо на прави начин, а бусамо се у прса. Џабе нам је да се бусамо у прса ако веру не претварамо у дела.

Свети Прохор је стално очекивао Господа и Господ га је прославио. Такође је јако битно и да нас Господ нађе будне, а не успаване. Потребно је да нас Господ нађе спремне и орне да пођемо са Њим. Џабе нам је уздати се у било шта пролазно и овоземаљско када то није постојано. Потребно је уздати се у оно што је вечно, а то је само Бог.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Горан Ђерковић, протојереј