После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, мислим да нема ни једног човека који се у свом животу није нашао пред дилемом шта да ради, како да ради, пред дилемом да сазна шта је добро, а шта зло. Верујем да се свако од нас нашао пред једном животном раскрсниоцом, да тако кажем, и да је дошао у стање да не зна којим путем да крене. Раскрсница је, не зна који је прави пут или ко од нас није дошао у такво стање да се запита на која врата да закуца. На која врата да уђе и да се запита да ли та врата, на која он улази, гарантују живот и спасење. За све ове дилеме које набројах овде имамо решење у Јеванђељу и то баш овом данашњем одељку где Господ даје дивну поуку и говори да је Господ наш Исус Христос Пут, Истина и Живот. Ми хришћани, који треба да познајемо своју веру и да живимо том вером не би требали да имамо дилему да ли је овај или онај пут прави. Довољно је само да верујемо и да слушамо Јеванђеље и да се трудимо да Јеванђеље испунимо. Неко ће рећи да није лако испунити Јеванђеље. Па није, али коме није лако? Ономе који не верује. Ономе који верује и ономе који жели, који има вољу, а још уз то дода и труда, подвига, молитве и поста, њему Господ даје моћ и снагу и упућује га на пут Господа Исуса Христа. Један је пут који води у спасење и једна су врата кроз која ми треба да прођемо да би ушли у спасење однодно да би ушли у Царство небеско. Тај пут и та врата је Господ наш Исус Христос. Сваки други пут не води нас на добро. Не води нас у спасење. Не води нас у Царство небеско. Свака друга врата нису врата спасења. Зато све чега се Господ не дотакне не може бити спасено. Господ каже ако имате ону Јеванђелску веру као зрно горушичино моћићете и горе да премештате. Такође је Господ рекао, храбрећи оне који верују, да је све могуће ономе који има вере. Често говорим, ми не смемо да се вером хвалимо као што занмо да се самим собом хвалимо. Треба вером да живимо и кад живимо вером онда смо заиста у самом Господу Христу. Онда смо у Цркви Његовој у којој се и кроз коју се и једино спасавамо, а Црква Христова то је богочовечанско тело Христово. Зато је овај одељак данашњег Јеванђеља веома пучан. Прва поука јесте где Христос за себе каже: „Ја сам врата“ – немојмо куцати на друга врата. Неко ће нам отворити и та друга врата али ће нас поробити али кад куцамо на врата Христова тј. на Цркву Христову онда знамо да нам Господ отвара и да нас Господ прима и да се Господ усељава у нас и ми постајемо тако христоносци и богоносци. Господ додаје још и каже да је пастир добри, а пастир добри душу своју полаже за овце своје. Прави родитељ, зар он неће и живот свој да да за своје дете? Хоће ли прави родитељ да дође у дилему да ли треба да скочи да спасава своје дете? Неће, јер га љубав за тим дететом везује и он нема шта да размишља и ускаче у воду да спасе то дете. Господ је дошао у овај свет. Свет који неће Бога. Свет који у злу лежи. У такав свет долази Господ да избави човека јер је човек икона Божија, слика Божија, да га спасе, да му каже да је Он ту и да се не боји иако је свет зао али зато треба да се трудимо да не буде зла у нама. Треба да победимо зло у себи. Чиме ћемо га победити? Па добротом. Шта је дужност пастира? Да чува безсловесно стадо - овце. Овде Христос, тај Пастир који чува словесно стадо своје. То смо ми, његов народ. Сачуваће онога који жели. Који је уз Христа, уз Пастира. Зато је дужност пастира да чува своје стадо да вукови не насрћу на човека. Дужност стада је да слуша Пастира, да буде уз Пастира. Ако сте посматрали стадо када види свог чобанина оно је много слободније. Чује тамо неки лавеж дивљих животиња али се много не узбуђује. То стадо зна да ће га тај чобанин заштитити уколико наиђе тај вук који распуђује овце. Тако је и са нама. Ако смо уз Христа, ако смо са Христом, не бојмо се. И ако поклекнемо, ако паднемо Он је ту, Он је уз нас и око нас али прво Он треба да буде у нама. Кад паднемо да знамо да имамо коме да се обратимо. Да га замолимо: Спаси нас Господе! Шта је Апостол Петар, ако се сећате из Јеванђеља, кад је ходио по води као по земљи док је гледао у Христа и док је имао веру у Христа али када је скренуо поглед јер се уплашио морских таласа, почео је да тоне. Није потонуо зато што је казао: Спаси ме Господе! Господ му каже: Маловерни зашто си посумњао? Ми хришћљани не смемо да сумњамо у спасење. Не смемо да будемо сумњичави. Сумњичав човек је неодређен човек и човек подложан свему и свачему само не ономе што је добро. Сумњичав човек ће измислити и оно што није код другога човека. То значи да нема вере, а где је вера ту нема сумње. Где је вера ту је љубав. Где је љубав ту нема страха. Дакле, ове речи Господ Исуса Христа откривају нам да је Он заиста Врата кроз која морамо проћи. Кажем морамо ако желимо спасење, а ваљда желимо спасење. Друга поука нам каже да је Господ Пастир добри. Ко је добар? Човек може да буде добар и треба да буде добар и то је назначење човеково да буде добар али нико не може бити добар као Бог. Једино је Он предобар. Како да не буде предобар када мене трпи грешнога. Јел добар родитељ док трпи кад му дете погреши? Зашто трпи? Зато што верује да може да се поправи. Зато што верује да може да се спасе. Поменућу и овог пута један мој сусрет са дивним теологом, великим епископом руске Цркве у Паризу, Антонијем Блумом. Разговарајући са њим упитах га: Владико, да ли Бог верује у некога, у нешто? Каже верује – и то ми је рекао отресито. Збунио сам се. У кога Бог верује? Он је Бог. – Верује у човека. Како? Бог верује да човек може да се спасе. Тако се спасавамо. Шта је онај разбојник на крсту учинио? Двојица разбојника на крсту, исте злочине чинили. Мери на коју вагу хоћеш исти злочинци и исти тежак грех правили али један је био непокајани, а онај са десне стране покајни. Када је видео све шта се догађа када је Господ страдао рекао је: Сети ме се Господе када дођеш у Царство Твоје. О како је то дивно, браћо и сестре. Ми смо на неки начин сви разбојници јер чим зло чиниш ти си разбојник. Али да будемо разбојници као онај са десне стране. Онај који се покаје, а покајање је равно васкрсењу. Зато све ове речи које смо данас чули откривају нам једну истину, а то је да је Он, Господ наш Исус Христос Пут, Истина и Живот. Шта онда да мудрујемо. Да тражимо неке друге путеве, неку другу истину. Немамо потребу. Све и ако будемо тражили и пут и истину ван Христа нећемо је уопште наћи. Напротив, то изналажење тог пута и истине које води у пропаст. Не Истина која нас ослобађа него истина која нас заробљава. Он је тај Пут, Истина и Живот и тражимо ли други пут и другу истину не само што је нећемо наћи него нећемо наћи ни живот вечни који је једино у Богу. Сви други путеви и све друге истине су обмана, а човек је често подложан обмани јер сви други путеви не воде човека ка Богу него га одводе од Бога. Не воде га у Царство небеско него га воде у пропаст. До правог Пута, Истине и Живота стоји богочовек Господ наш Исус Христос. Он стоји и чека испружених руку да се ми прихватимо и не залутамо у оне споредне путеве који не воде у живот вечни већ у пропаст вечни. Пут је личност и то богочовечанска личност, не било која личност. Истина је личност, а и живот је личност. Истина није само логички појам. Истина није само ум људски. Ни сви умови људски ни све душе људске. Ни цивилизација ни култура ни цео свет. Истина јенешто несравњиво више. Истина је личност и то личност Христа Бога. Зато је једини Он и могао да каже: Ја сам Истина. И зато је Он и једини могао да каже: Познајте Истину и истина ће вас ослободити. Лаж не може да нас ослободи већ нас све дубље гура да тонемо. Зашто да се служимо лажима када је то кратког даха , када ће та лаж да изађе на истину. Када смо у Истини и живимо Истином онда се нећемо служити лажима већ Христом као Истином. Зато нема истине ван живота у Христу Господу. Нема живота ван истине Христове. Нема пута у живот и истину ван Христа Бога. Немојмо да се заваравамо. Немојмо да тумарамо. Идимо док светлости имамо, како каже Јеванђеље, а светлост човек има све док Бога има у себи. Кад нема Бога у себи он пада у таму. У тами не можемо да нађемо прави пут. Када је Христос у нама и када смо ми са Христом, осветљава нам пут и нећемо пропасти. Нећемо потонути. Све нам је ово објашњено појавом богочовека Господа нашега Исуса Христа који је постао човек а остао Бог. Зато Бог разуме човека. Разуме Бог и наше слабости али треба ми да разумемо Бога па да се ухватимо у коштац јер се ништа не може добити без борбе. Стога је Свети Јован, Апостол и Јеванђелист, у праву када тврди да истина постаде од Господа нашега Исуса Христа и она је присутна само у Њему, а Он сам присутан у Цркви својој као богочовечанско тело. Стога је Црква стуб и тврђава истине зато што њу води Дух Свети. Зато је Црква непогрешива. Ми људи у Цркви смо грешни али осећамо да је Његова Црква као његово богочовечанско тело наша духовна болница и зато долазимо да се духовно лечимо и узмемо најспасоноснији лек, лек од смрти, а то је причешће. Дакле, ван Цркве нема истине и она је Пут, Истина и Живот јер су ово троје увек једно али само у Христу.
Нека нам Господ помогне да читамо и слушамо Свето Јеванђеље и да покушамо да га, колико толико, испунимо, а Бог ће нам дати снаге и моћи. Да нам Бог помогне да се у животу служимо истином, а не обманама. Да нам Бог помогне да куцамо на права врата, а чусмо да нам данашње Јеванђеље каже и да нам Христос каже Ја сам врата. Све што уђе кроз та врата Христа Господа налази храну. Налази пашу. Чим си нашао храну нећеш умрети од глади, а све што је без Христа осуђено је на пропаст и умирање јер нема праве хране. Права храна је Господ наш Исус Христос и Он нам је Цркву своју дао и причешће у њој да се хранимо том духовном храном како би задобили живот вечни. Бог вас благословио“.
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Ђакон Саша Павловић
