Заједно са свештенством Беличког архијерејског намесништва причестио се Телом и Крвљу Христовом на Божанственој служби велики број верног народа. Преосвећеном владици саслуживали су: умировљени протојереј-ставрофор Радослав Станковић, протојереј Александар Гајић, протонамесник Миломир Тодоровић и јереј Милош Јелић, затим протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић, скупа са вероучитељима, студентима теологије и другим чтечевима који су помагали око службе.

Певницу је водио састав „Србски православни појци“ из Београда.

Ово сабрање богочовечанске заједнице у Јагодинској светињи увеличао је својим присуством и градоначелник Јагодине, господин Ратко Стевановић. Епископ Јован је у беседи поручио:

У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже вам Бог, браћо и сестре! Нека нам буду на здравље и спасење молитве које овде приносимо, у овоме светоме храму и нека ова Божанствена Литургија, коју ми овде данас служимо, да нам она буде на сабрање и душе и тела. Да бисмо тако предани Богу могли, да посветимо себе Богу. Јер ако човек не посвети себе Богу, он значи посвећује себе себи. Другим речима, он посвећује и придаје важност себи и своме егу, својој сујети, својој гордости. Дакле, ми треба као хришћани да цело своје биће предамо Богу. А кад се човек преда Богу, онда човек заиста је испуњен Богом, он је испуњен радошћу, он је испуњен љубављу, он је испуњен свим оним добрима које су човеку потребне за његов живот, и овај овде и онај живот горе. Дакле, кад је човек испуњен Богом, то значи да Бог обитава у његовом срцу. А тамо где је Бог, тамо нема места свему ономе што је супротно од Бога. Тамо где је Бог, рекох, тамо је љубав. Јер је Бог љубав, како каже Свети апостол Јован. А у љубави све је другачије. И као што љубав испуњава човека, цело његово биће, и онда га просто та љубав гони да све више разгорева ту љубав Божију у себи. А кад разгоревамо љубав Божију у себи, ми је онда разгоревамо и према другима. Исто је тако и са мржњом. Кад нас мржња обузме онда све нам је другачије, браћо и сестре. Онда смо у немару. Онда смо у хаотичном стању. Онда смо испуњени мржњом која почиње да мрзи свакога другога, а наравно онда мрзи и самога Бога. И зато, браћо и сестре, кад све посветимо Богу, знајмо да ћемо добити троструко за узврат. Неће Бог да остави ненаграђеног човека, који се труди да живи по Богу, по Јеванђељу, да воли Бога, и да воли другога. Све што посвећујемо Богу, браћо и сестре, кажем, то очекујмо да ће нам Бог узвратити, не троструко како рекох него стоструко. Јер Бог је шчедар, Бог је дарежљив, Бог не даје на меру љубав. Као што ми знамо да на меру дајемо љубав, па овога волим оволико, овога волим онолико. Љубав Божија подједнако све воли. Љубав Божија се излива на све људе апсолутно подједнако, браћо и сестре. Дакле све што посвећујемо себи, а не Богу, то неће и није благословено. Јер посвећујем опет себи и своме егу. Својој сујети. А шта има, каже Јеванђеље, шта има Бог са Велзевулом, са ђаволом? – Нема ништа. Дакле, браћо и сестре, себи не можемо ништа посветити и да имамо од тога користи, ако претходно нисмо посветили Богу. Јер, и кад и најмање посветимо Богу, онда ми уствари посвећујемо и другима. Шта каже Господ тамо у Јеванђељу? – „Ко напоји једнога од ове моје мале браће чашом студене воде мене је напојио“. Значи, што дајемо Богу треба да дајемо људима. И Бог од нас, браћо и сестре, ништа не тражи да ми Њему више чинимо него што треба да чинимо једни другима. А можемо то чинити једни другима само ако волимо. Али ако волимо оном божанском љубављу. Не оном нашом сентименталном, да тако кажем. Не оном нашом људском, која је данас оволика, сутра онолика. Данас је велика, сутра се смањи. Данас волим, сутра не волим. Значи нисмо постојани. А љубав је Божија постојана. Она је стамена. Јер она воли. Она се не свети. Као што ми знамо да се светимо, браћо и сестре. Она све прашта. А у праштању је уствари доброчињење. Зато човек и када тражи опроштај од Бога и од човека, он не може осетити да је то добио, ако заиста није то учинио у смирењу, у признавању себе да је погрешио и да се огрешио. Дакле, браћо и сестре, то је оно што је најважније да знамо а то је да се Бог пројављује кроз човека. И зато ми долазимо до човека преко Бога и до Бога долазимо преко човека. Зашто? Неко ће казати: „Како то?“ Зато што смо ти и ја, брате и сестро, икона Божија, што смо слика и прилика Божија. А ми хришћани би требало да знамо како треба да се понашамо према иконама које имамо у свом дому, у цркви које видимо. Нећемо пред иконом да се понашамо раскалашно, или непримерено боље речено. Него ћемо се понашати и прићи икони са вером, да љубављу да задобијемо љубав онога који је изражен на тој икони. Сваки крштени хришћанин, браћо и сестре, има свој призив, има свој позив. Нема човека који није призван. Нема човека који није позван. И ако се ми просто и бранимо од тог позива и призива, јер мислимо: „Ако ме је Бог призвао и позвао значи ја сам нешто много“. Па не можеш да угодиш домаћину, ако домаћину не служиш. Како ћеш да му угодиш? Да би човек служио домаћину, а домаћин је прави Бог, браћо и сестре, па онда то можемо пренети на ово домаћинство... А домаћину се служи кроз љубав. Дакле, када се крштени човек, да ли био он свештеник, или верник, оглуши о Божији позив и призив он уствари, како кажу Свети Оци, прља даровани му позив и даровано му назначење. А нас је Бог назначио да се спасавамо. И треба да радимо на своме спасењу. А не можемо радити на своме спасењу, ако себе, да тако кажем, не обрађујемо. Може ли шта да роди на њиви која није обрађена? Па не може, браћо и сестре. Не може. А кад је то са њивом овом нашом обичном, какав ли је тек човек њива Божија? Шта Бог сеје по њиви Божијој, по нама, браћо и сестре? Он стално сеје своје семе, као што нам рече данашње Јеванђење, само је питање шта ти и ја, брате и сестро, чинимо и како поступамо према том семену Божијем, према тој речи Божијој? Свако оглушење о наше назначење има своју последицу. То морамо знати једном и схватити. А то значи, ако добро чинимо, добро ће нам се и вратити. Али исто је то и са злом. Ако зло чинимо, па не можемо да очекујемо да нам се врати добро. Опет по оној народној изреци: „Шта сејеш, то ћеш и жњети“. Односно није то народна, то је јеванђелска: „Шта сејемо, то жањемо.“ И немој да се заваравамо, ако и пожњемо зло, па нас не снађе зло, па кажем: „Е, прошао сам.“ Доћи ћеш. Доћи ћеш на она врата када ће ти се дати добро за добро, а зло за зло. То не даје Бог зло, браћо и сестре, али ми дајемо зло. Бог је добар. Бог је човекољубив. Бог је милостив. Е па кад је Бог то, онда значи ми који смо икона Божија, ми треба, браћо и сестре, да тако и ми поступамо. Ако немарно обављамо своју хришћанску дужност, и то је врло важно да знамо, како онда да очекујемо да нас Бог благослови и да нас награди? Бог награђује само добро, браћо и сестре. Када на пример свештеник своје грешке... Ја као свештеник... Своје грешке оправдавам преко народа, онда треба да се запитам, ја као свештеник: „Шта сам урадио за своју заједницу?“ За ту заједницу коју ми је Бог дао. А ми смо заједница Божија, браћо и сестре. Зато је сваки човек одговоран за свакога. Сви за једнога и један је одговоран за све. Шта сам, јесам ли допринео нешто? Или само критикујем заједницу, а у ствари зашто критикујем – зато што сам нерадан. Зато што сам лењ. Зато што одговорност увек стављам, бацам на другога а не на себе. Не преиспитујем себе, браћо и сестре. Исто тако нека се и народ запита, на пример, да ли је помогао свештенику? Да ли је њему требала помоћ? А коме не треба помоћ? Сваком човеку треба помоћ. Сваком свештенику треба помоћ. А онај и човек и свештеник који мисли да му није потребна помоћ, јер је он сам себи довољан, е ту... Нема спасења. Јер мислим – довољан сам самоме себи. А то је најопасније стање. Кад човек мисли да је довољан самом себи, да му нико не треба, браћо и сестре. А шта смо ми као јединка? – Ништа. Како она изрека каже: „Један хришћанин, као ниједан“. И ми се не спасавамо појединачно него се само спасавамо у заједници Бога и људи, браћо и сестре. У заједници Цркве Христове као Тела Његовога. Дакле, помагање сваком човеку јесте, браћо и сестре, помагање самоме Богу. Тада ћемо имати благослов и тако ћемо имати свако добро. Али ако само чекам да мени други чини добро, а ја нисам обавезан, јер сам не знам - владика, краљ, цар... Поп... Ако тако мислимо опет смо на погрешном путу. Нисмо на путу спасења. Браћо и сестре, сваки човек треба стално да проверава, како бих рекао, како стоји у вери? Како стоји у хришћанском животу? Да – хришћанском животу. И по томе ми се разликујемо од нехришћана. Што треба да живимо хришћански? А то јесте да се трудимо да испунимо Јеванђеље, да живимо јеванђелски кол'ко можемо, а Бог ће нам дати снаге за оно што не можемо, да живимо, браћо и сестре, јеванђелски, да живимо у вери и да живимо сваки у свом позиву и сваки у свом призиву. Стално се морамо, браћо и сестре, испитивати, јер ако то не чинимо, залутаћемо, заспаћемо, умртвићемо се за живот вечни. Све што нема енергије Божије, браћо и сестре, то постаје мртво. Е, о томе нам управо и говори данашње Јеванђеље које смо сада чули. А реч је о сејачу и семену. Дакле, наш народ лепо каже: „Како посејеш, онако ћеш да пожњеш“. Сејемо ли добро, добро ћемо жњети. Сејемо ли муку, муку ћемо пожњети. Сејемо ли мржњу, мржњу ћемо да пожњемо, браћо и сестре. Не можемо једно радити, а друго очекивати. Дакле, ова јеванђелска прича говори нам о томе и за ову јеванђелску причу Свети оци кажу да је то прича са највећом поуком. Ставља нас да се стално преиспитамо, где смо, где је та Реч Божија посејана у мени и теби, да ли смо ми оно семе посејано поред пута. Зашто је ова јеванђелска прича толико поучна? Зато што је објашњење ове приче дао сам Господ Исус Христос. Нема потребе да тумачимо и да је објашњавамо. Само узмимо и прочитајмо, па каже да једно семе паде крај пута, друго на камениту земљу, а неко паде тек на добру земљу. Зато је ова прича разумљива. Данашње јеванђеље нам казује све шта је човек, где се налази, да ли се налази поред пута, или се налази на месту своје вере, своје љубави, која је стамена, која је јака као тврђава. Данашње јеванђеље нам казује и то шта се догађа са човеком и целим хришћанством и никада краће Господ није показао историју хришћанства, историју свакога човека у овоме свету до управо у данашњем одељку из Светог Јеванђеља које смо чули, а то је да је овај свет њива Божија по којој се сеје небеско семе, не земаљско, а то је управо Реч Божија. Сам сејач је Господ, а само су семе је јеванђеље и Црква Његова. Хоћемо ли да пожњемо тог семена Цркве Јеванђеља, то опет зависи од мене и тебе, браћо и сестре. Зависи и шта жањемо, а жањемо оно што сејемо. Пазите браћо и сестре, у данашњој јеванђелској причи се каже да три четвртине семена пропадају, а само једна четвртина је спасена. Само једна четвртина успева од тог посејаног семена Божијег. Од чега то зависи? Бог сеје само право семе, Он сеје само непропадљиво семе, али зато све зависи од нас како чувамо ту реч Божију у себи и да ли заиста живимо том речју Божијом, а реч Божија је сила и светиња. Зато на првим страницама Библије пише: ,,И рече Бог, да буде светлост и би светлост, да буде тама и би тама“. Све бива на Реч. Зато је човек одговоран за своју реч. Човек је господар своје речи све док не изговори. Чим је изговори она одлази, како ми кажемо, у етар и онда је свако тумачи на свој начин. Неће да тумачи онако како их уче Свети оци, већ на свој начин. А сигурно кад тумачимо све на свој начин не можемо да будемо непогрешиви. То зависи, како смо ми обрадили ту њиву, њиву наше душе, како смо обрадили наше срце. Од тога зависи како ће то семе посејано у нама, то Божије семе, како ће успевати. Можемо ми посејати, бацити на њиву најбоље семе, али џаба, ако њиву нисмо припремили за сетву. Шта ће бити са тим семеном? Па не може да донесе род. Тако и човек, кад се не труди, код њега све пропада. Може ли у срцу које је испуњено мржњом да израсте љубав? Па, не може. Може ли на хладном камену и утабаном путу да семе клија и да донесе род? Па не може. Шта је на камену рађало? Ништа. Зашто? Зато што је хладно, зато што је хладан камен. И то исто можемо да пренесемо на духовни смисао, кад нам је хладно срце, онда смо ми уствари хладни. А човек је хладан кад се не труди, не труди се да буде загрејан енергијом Божијом, силом Божијом, моћу Божијом. Све то човек приписује себи, моћ и силу и загревање и да не набрајам даље. Данашње јеванђеље нам говори да не смемо да будемо лењи, немарни, првенствено према свом спасењу, па не смемо да будемо немарни према свом понашању. Зашто не смемо да будемо лењи? Зато што је лењост опасна болест, и у физичком и духовном смислу. Лењ човек не може ништа да допринесе. Не само да упропашћава себе, него упропашћава и оне који су око њега. Лењ домаћин не упропашћава само себе, већ целу своју породицу и зато ће бити одговоран, зато што је због лењости занемарио своју свету дужност. Како ће лењ човек да помогне својој породици? Никако. Тада, такав човек и домаћин сноси стоструки грех, не даје пример члановима своје породице да буду у раду, него их учи лењости. Са ким си, такав си, како каже наша народна изрека. Ако хоћемо да знамо какав је човек, само погледајмо са ким се дружи и одмах ћеш видети какав је тај човек. Ако је са поштенима, он је поштен. Хоће ли поштен бити са непоштенима? Па неће. Па зашто? Зато што га поштење тог другог човека пече. Али, човек треба да узраста у поштењу и да не мисли да је он само поштен, а да други нису. На основу чега ти доносиш суд? А само је суд Божији прави суд. Мој и твој суд је лажљив, браћо и сестре. Свако од нас је одговоран за другога. То исто важи и у духовном смислу. Њива која се спомиње у данашњем јеванђељу, јесте њива нашег срца, наше душе, а у нашем срцу мора неко да пребива, Бог, или онај нечастиви. У добром срцу обитава добри Бог, у лошем срцу обитава зло, обитава онај нечастиви. То не зависи од Бога, то мора да знамо, ко ће бити у мом или твом срцу. То искључиво зависи од мене и тебе. Често говорим речи једног Светог оца који каже да сваки човек у себи гаји питому и дивљу животињу. Која ће да живи у њему? Па она коју храниш. Ако храниш питому, питома ће животиња да живи у теби, али ако храниш ону дивљу онда ћеш ти постати онај дивљи, а кад храниш питому постаћеш питом. Све се то односи на нас, да треба да чувамо себе, да чувамо своје срце. На пример, стражар, од њега ће зависити кога ће пустити у кућу. Али, ако стражар није будан, ако је заспао, ако је немаран, онда ће свако ући у ту кућу. Од стражара зависи, он одлучује кога ће пустити. Господ нам је стално на вратима нашега срца, Он нас стално опомиње да отворимо врата за Бога, да бисмо се испунили Богом. А кад је човек испуњен Богом он је испуњен радошћу, кроз његово биће струји благодат Божија. Такав човек је другачији. Ако не стражаримо над собом, зло се олако прима као коров на необрађеној њиви. Зато је човек њива Божија коју Бог обрађује, али треба да се дамо да би нас Бог обрађивао, а не ми сами себе да обрађујемо на свој начин. Запитамо се и знајмо да нема човека у које Господ није посејао Себе. Зато ће нас и питати шта смо урадили са семеном Божијим. Питаће мене Господ, шта си Јоване учинио са мојим Јеванђељем. Како ћу дати одговор? Да ли ћу се онда извлачити и позивати на неку своју способност, ораторство, или да измишљам. Тамо има само да да, не не. Верујте да је много лакше када у срцу имамо љубав уместо мржње. Тај који има љубав све воли и никад неће да каже за другога да није добар човек. А ми се просто упињемо да кажемо да други није добар, а уствари хоћемо себе да подигнемо. Човек не може да подигне себе на такав начин, ако другога не понизи. Онај који има љубав, све воли, онај који има љубав он има Бога. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога. Који је одлучен од љубави, одлучен је од Бога. Бог све нас гледа кроз очи љубави и зато човек требе да гледа другога, без обзира какав је, очима љубави. Човеку који нема љубави сметају сви. Смета му и породица и поп и владика и човек и комшија и пријатељ. А он и не зна да му тад смета и Бог. А човек је у ствари крив, то морам да нагласим, што му сметају други. Нису сви људи зли. Он је сам крив што је дозволио да му срце буде скучено, да у њему нема места за другога, места ни за кога, чак ни за Бога. Такав човек оставља места само за оне који му повлађују и говори што је потребно његовој сујети. Да се ми молимо Богу, да то засејано семе у нама, Божије семе, да узраста, али морамо обрадити себе, јер човек је та њива Божија по којој Бог стално сеје, непрестано сеје. Од мене и од тебе зависи да ли ће то семе бити плодно, или ћемо то семе пустити да га позобају птице, да га уништи свака немар. Семе Божије треба да чувамо, Реч Божију, да чувамо у себи добро, да чувамо Бога, да би Бог чувао нас. Бог вас благословио.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након сабрања у цркви уследила је свечана вечера љубави у организацији Одбора Црквене општине Преподобне мајке Параскеве у Јагодини, а Епископ је пре тога дао даља упутства за осликавање цркве које је у току. Господину Миодрагу Николићу, ктитору цркве у Ракитову, Преосвећени Владика потврдио је орден Светог Саве поновним додељивањем.